Ko je živeo u ananasu na dnu mora - Sunđer Bob Kockalone, ko je umro u naftnoj mrlji zbog BP-a - Sunđer Bob Kockalone
Nisam pisao godinama jer nisam imao šifru za blog a nisam imao šifru za blog jer opcija "glup sam, zaboravio sam šifru" izgleda da odavno ne radi na sajtu. Zadnji par dana nisam makao sa naslovne strane kao Gandalf ispred Morije pokusavajuci log sa svakom mogucom sifrom koju sam koristio u prethodnih 5 godina. Eto, vrlo jednostavno bez dodatnog pravdanja. I da me neko još nešto pita lagano bih ga odjebao jer mi je kratak fitilj u međuvremenu izgoreo. Što kaže "ona", postao sam prava uobražena visina.
Krenuli smo pre neki dan zajedno na poslovnu simulaciju na bivšem fakultetu, oboje stručnjaci u istoj oblasti i tom igrom slučaja pozvani, seli tako da budemo u istom timu i razbili kompletnu menadžersku boraniju sa višegodišnjem iskustvom. Jedna od učesnica me je posebno iritirala svojom pojavom i pitanjima, ali po komentarima (da se razumemo: ne samo mojim) nisam bio jedini ko je sanjao kako je nabada, tako da je zasigurno obezbedila da joj na sahrani sviraju "Ding - Dong The Witch is Dead" iz Čarobnjaka iz Oza.
"Nemoj tako" - sada bi mi rekla moja draga. "Poradi malo na komunikaciji i prestani samo da vređaš druge, sve se vraća". Ja sam zapravo taj koji je ćutao do svoje treće godine, obilazio lekare jer je majka mislila da sam mutav, i tek kasnije progovorio (od kada nisam prestao da lajem i grizem) i sada više ništa ne trpim. Ta ista komunikacija me je dovela ovde gde sam i zbog nje sam se i smejao, plakao, vrištao i često mnogo blamirao. Kada sam počeo naivno da pišem blog pre oko četiri godine priča koja se formirala pretila je da pojede mnogo toga mojeg ličnog, i u dugoj borbi samo je novac bio taj koji je sprečio da sve bude objavljeno u koricama i na polici, i da zbog mog brbljivog jezika sada mnogi (ili samo moj obrazi) budu crveni.
U međuvremenu sam zaradio novac za objavljivanje knjige, ali su mi se stari snovi urušili pod naletom nekih novih, ozbiljnijih, dugoročnih i tako jasno ljubavno usmerenih. Moja Novogodišnja rezolucija da u 2010 kupimo auto nije uspela, ali smo zato ona i ja kupili stan. Sledećih 5 godina ne stavljam ništa više na papir od želja, hvala, dovoljno je ovo što sam ostvario, sada kada sam sveže kršten čovek, ne želim ni da znam kakva mi kosmička osveta preti za ovakvo netolerantno ponašanje.
Što me dovodi do nastavka teksta iz naslova: Onomad kada su Amerikanci bacili čaj u Bostonu, izgleda da su Englezi čekali sa osvetom čitavih 237 godina da bi im sasuli sve rezerve nafte koje su imali u tankeru.
Kaže mi da se šume sele poput ljudi u središte sebe. I da se putokazi pokraj puta koji vode u središte nje sudare uvek sa oznakama mog imena i dodira. Kaže mi da je pokušavala u baricama da upiše svoje ime pored mog pitanja kako se zove devojka koja čezne za zvezdanom prašinom. I da se uplašila videvši odraz mog lika u barici. Kaže mi da sam je odmah zagrlio i šapnuo da sam predosećao da će doći. I da se šume zaista sele poput ljudi, a da je moja šuma već dugo pratila nepoznate tragove i vešto skrivala cvetnu kuću iz snova, koju može da ugleda samo devojka zelenih očiju. Devojka koja ume da voli, koja čezne za zvezdanom prašinom, devojka koja ume da se pritaji u zagrljaju i čije srce svetli u mraku.
Možda je ona htela i sanjala bajkovit kraj, možda sam ja drvoseča koji će uništiti šumu, možda je ona samo Crvenkapa, a možda samo devojka koja ume da me voli onakvog kakav uistinu jesam. Možda mašta nije važna, već ono što zaista jesmo.
I šta meni drugo preostaje da kažem, kada je ona objedinila sve..
I jutro ko jutro, zaglavljivanje u snegu, psovke na sve strane, sve neki nervozan narod koji voli da se svađa. Ostalo mi je još malo da izvozam moju večernju školu pa da platu trošim na benzin umesto na stripove. I kriza ko kriza, svi se nešto ustežu i štede, ja kriziram jer se ćale registrovao na Facebook-u.
Šta opasnije od toga može da me snađe ?
Kažu svi biće bolje, zatrpavaju me sa nekim Silva sranjem ne mogu da objasnim ljudima da ne verujem u te Vudu gluposti. I svaki dan nešto crno i mnogo belog snega. Kupim prošle nedelje Simensov telefon kad evo Simens proda svoju telefonsku sekciju. Kupim Yakumo zaštitu za ekran i Yakumo bankrotira. Ima li neko predlog šta sledeće treba da kupim?
Onda mi vic na radiju dočara krizu... U čemu uživa devet od deset osoba ?
Ser Pol Mekartni se razveo i ako je sudeći po googlu, platio je 49 miliona dolara Heder Mils za 5 godina braka.
E sad, da je kresao tu Heder svake noći tokom svih 5 godina njihove veze (što je da budem iskren verovatno nemoguće za čikicu njegovih godina) ispade da bi ga svaki kres koštao 26.850 dolara.
Ruku na srce, čak i da potpuno srozam svoje kriterijume ne mogu reći da je Heder neka dobra ribica i da bih se ikada okrenuo za njom da prošeta Knez Mihajlovom, tako da je nesrećni Pol ispao potpuni glupson.
Sa druge strane kurva, zbog koje je Elliot Spitzer (guverner New Yorka) izgubio posao, Ashley Dupre objavila je svoje slike na MySpace-u. Njena tarifa je oko 4.000 dolara na sat za šta god ti padne na pamet da uradiš sa njenim telom.
Da je Pol unajmio Ashlye na 5 godina, platio bi joj 7,3 miliona dolara za svaki sat seksa, svake noći tokom ovih 5 godina. Konačna računica je da bi uštedeo oko 41.7 miliona dolara.
Moja dva dinara: Dvadesetdvogodišnja Ashley sa savršenim telom, bez moljakanja, glavobolja, ispunjavanja želja, bez svađanja, žaljenja i "uradi ovo" liste. Najbolje od svega je da odlazi kada završiš i vraća se kada je ti ponovo hoćeš. Sve za 1/7 cene, bez takse na dizanje nogu.
Zar je potrebno reći koliko je iznajmljivanje isplativije ?
„Izvinite jeste li vi Nikola ?“ – stidljivo me je pitao jedan od novih radnika.
„Da nisam morao bih da otpustim osobu koja mi je pravila vizit-karte.“
Dugo smo se šalili jednom konobaru u restoranu u Hrvatskoj kada smo bili neodlučni u izboru hrane. Na kraju kada sam dobio jelo, zamolio sam ga da mi donese drugo jer ovo prvo ne mogu taknuti jer izgleda kao da je i dalje živo.
„Ali morate platiti oba“ – izbezumio se.
„Naravno, samo hoću nešto što me neće gledati ovako tužno...“
Oćekivao sam da će se vratiti, baciti drugi tanjir na sto i reći „Na, žderi“, ali se njihovo poštovanje gosta ne može meriti sa našim. Da li je izvršio nuždu u supu, u to se već ne mogu zakleti.
Zagrizao sam donju usnu da ovom mučeniku koji mi stoji pored stola ne kažem „Šta je, šta ’oćeš, jer ne vidiš da imam posla“ ali mi to mnogo liči na pozdrav Intesinog bankara i onu FT1P foru.
„Meni su rekli da ovde mogu da se žalim, ako nešto nije u redu“
Pa dobro na koga ti ja ličim ? Evo ti ova devojka levo i ovaj momak prekoputa, oni su psiholozi. Najbliže onome što trebi treba. Ako te neko pipka na poslu, ne želim da znam. Naravno da mu to nisam rekao, ali sam mu prodao onu foru...
„FT1P...“
Molim ?
„Fali ti jedan papir...“
Zbunio se...
„Ma ok, ne brini, šta god da je rešićemo... Sedi“.
Prošlo je više od deset meseci od kako sam se zaposlio i šest od kako sam prestao da pišem. U međuvremenu je umro Artur Klark i izmamio suzu, mami i dalje nije stigla prva penzija, sestra je ponovo trudna u onoj dalekoj zemlji, Balašević nije održao koncert ni ove godine a ja sam još uvek na putu da započnem da slikam. Glamuroza je promenio posao jer je shvatio da nema odgovor na moje pitanje „Koju boju lica dobije štrumpf kada ga neko stalno davi“ i sada dangubi u državnoj firmi za manju platu ali je srećan jer kući odlazi na vreme.
U 16h sam uzeo beli papir, presavio ga na pola i napisao masnim debelim slovima „Šalter danas radi samo do 16:01“ i ostavio direktorki na tastaturi jer me već nekoliko puta prozvala kako sam kao neka šalterska službenica spreman da bežim već u 15:59. A onih dana kada me zadrži do 18h se nažalost niko ne seća. Izduvao sam jedan balon u obliku srca na kojem je pisalo „Dobro jutro“ kojim nam je PR ukrasio u ponedeljak kancelariju i onako naduvan helijumom poželeo svima lagodan vikend.
Goca iz finansija me odbacila do Čukaričke, sam Bog ju je poslao i rekao: Idi zaposli se tamo kod Nikole i odbaci ga ponekad kući. Da se ne hvalim da me i svako jutro poveze... A nije mi blizu posao... Nije mi blizu uopšte...
Onda dođe plavooka, dugo se ljubimo i grlimo, izgovaramo najnežnije reči koje nam padaju na pamet, odgledamo novu epizodu „Losta“ koja je trenutno u pauzi, pa se opet ljubimo i grlimo. Zaljubio sam se u nju na prvi pogled... Tako je boljepriznao sam joj, uštedelo mi je dosta vremena. Kažem joj da ima najdivnije plave oči koje sam ikada video, a ona mi odgovori da njene oči uopšte nisu plave. Bili smo zajedno na planini, pravili planove kako da zgrnemo milione, dodirnuli se u gomili tačaka od kojih su naši životi sačinjeni i opstali zajedno u nekim teškim trenucima. Stajali smo na tankom ledu zaleđene vode i dokazali da naša veza uopšte nije teška.
Trudim se da ležem pre ponoći kako bih sutradan funkcionisao, ali inspirisan glađu na putu do kuhinje u pola noći padne mi na pamet jedna od „onih“ revolucionarnih ideja i kažem sebi:
„Jebote, zamisli da iscepkam ceo godišnji odmor samo na četvrtke. Pa lepo dođe sreda a ja srećan. Pa mi prođe taj slobodan dan a ja opet srećan jer znam da dolazi vikend. Sa ovim što raspolažem mogao bih sigurno 6 meseci da se ladim svakim četvrtkom.“
Počešam se po stomaku, dupetom zatvorim vrata od frižidera kada ne nađem ništa što bih jeo. A i ne mogu da nađem ništa kada ništa ne kupujem jer i dalje držim dijetu. I tako svako veče, kao da imam memoriju zlatne ribice od samo sedam sekundi. Dođem do kuhinjskih vrata, okrenem se i ponovo otvorim frižider. Ali ni drugi put ništa ne pronađem.
Zatvorim se u sobu, pustim da rapidshare grebe po disku, ugasim novu monitorčinu i legnem u krevet. Kroz poludignutu roletnu vidim komšije koje me špijuniraju, okrenem im dupe i jako prdnem u znak protesta. Navijem sat na mobilnom na 6 i 45h ujutru, ubacim igličicu u njega da se puni i dok pokušavam da navučem jorgan na sebe već sam zaspao...
Trudim se da ja budem taj koji povlači konce u životu, jer ako ne bude tako postaću marioneta. Ponekad mi samo nedostaje pisanje, imam utisak kao da bih još mnogo toga mogao da kažem, ali o čemu više pisati i čemu se više nadati ako sam na kraju jednim jako zaobilaznim putem ipak stigao do svog cilja?
«Hej malena, čestitam
na diplomi, dobri se glasovi brzo šire» - bila je jedna od najduže kuckanih
SMS poruka koje sam poslao u svom životu. Sve zbog razmišljanja da li da
prekinem dugu slonovsku povorku ćutanja, jaku kao lanac od isprepletanih surli
i repova i oslovim je nadimkom koji nikada nisam pošteno stigao ni da smislim
za nju.
Odgovor sam dobio sa nekoliko sati zakašnjenja...
«Hvala puno! Izvini
što će možda zvučati uobraženo ali nemam ovaj broj memorisan jer sam skoro izgubila
telefon.»
Ako bih se predstavio rizikovao bih da mi više nikada ne
odgovori, ali morala je da zna od koga dolaze čestitke. Moj zakon pa kud puklo.
Usledila je još jedna duga pauza i kratka poruka u kojoj je pozivam na piće,
misleći da se mogu iskupiti za učinjeno.
Odmah se nakosrešila... «Volela bih da mogu da ti verujem» priča
i osuđivanje mog bezobrazluka, kao i to da veruje u prijateljstvo ali ne sa
mnom, da ne pričam ja smisleno sve te gluposti već sam sam sebe ubedio da je to
što govorim istina... Njena je krivica što je pomislila da su svi kao ona i da
ono što kažu stvarno i misle...
Nekada je bila blaža ali je verovatno u pravu...
Kao da mi nije dovoljno mojih problema već moram i kroz ovo
ponovo da prolazim. Presečen rezom u glavi pokušavam da vrhovima prstiju umanjim
bol pritiskajući čelo, kada je iz oka sasvim nenadano jedna kap napravila Roršahovu
mrlju na belom papiru koji koristim za crtanje.
Znaš šta... Moje srce nije šaka onih zelenih gumenih bombona
umočenih u šećer da ga možeš jebeno kidati kada god ti to poželiš. Dovoljno sam
se grozno osećao i bez celog ovog razgovora. Nervozan sam i depresivan. Sveo
sam sve na posao/kuća, čak sam i ceo vikend prespavao.
«Povredi mi
sujetu kada me se neko seti samo zato što je očajan...» - zgazila je.
I sada na ovom mestu treba da opišem tajac... Na krevetu sam
zagledan u poruku na telefonu dok stiže druga kojom je pokušala sve da ublaži.
Kutija koju nije smela da otvara i dalje na dnu čuva ono što je meni
najpotrebnije.
«A da pronađeš ti neku
lepu, pametnu i pomalu čudnu devojku kao što si ti ?»
Pre 50.000 godina nije
bilo ni milion ljudi. Pre deset hiljada godina, recimo da je bilo dva miliona.
Danas na Zemlji živi između pet i šest milijardi ljudi. Ako svi mi imamo naše
individualne, jedinstvene duše... odakle su onda one došle?
Da li su ove današnje
duše nastale deobom prvobitnih duša? Ako je tako, onda današnje duše
predstavljaju tek petohiljaditi delić prvobitnih duša u proteklih 50.000
godina, što je tek tren u čitavoj istoriji Zemlje. Tako da smo mi u najboljem
slučaju, tek delići ljudi koji su nekada hodali Zemljom...
Jesmo li zato tako
ograničenih mogućnosti?
Pokušao sam da im objasnim zašto sam na njen osmeh uzvratio samo
osmehom. Zašto nisam ustao i pridružio se njenom stolu. Nije mi uspelo... Bili
su u pravu kada su primetili da je gledala samo mene. Nervozan zbog dijete koju
držim, i dalje rastrgan između ideala i činjenica o ženama, ubedio sam sve za
stolom da problem ležu u prevelikim očekivanjima. Istina je zapravo bila da sam
samo želeo da prepoznam delić nekada cele duše pračoveka u njoj. Deo koji sam i
ja nosio a za koji sam verovao da će moje srce nepogrešivo osetiti... ali je ono
bez drhtaja samo nastavilo da kuca. Nisam ni mogao ništa drugo da uradim do da
se osmehnem...
«Znači li to da je
slobodna?» – pitao me je seckajuću vešalicu koja se nalazila između
majoneza isceđenog na tri pravilno raspoređena mesta u tanjiru. Skoro da sam
znao da je ovo pitanje dolazilo i imao sam spreman odgovor na njega.
«Ako je ceo ovaj
razgovor bio samo provera da li ću se naljutiti ako je ti startuješ... slobodna
je» – uverio sam ga. Zatim sledi deo u kojem on izjavljuje da se ne ljutim
i da se samo šalio, ali istina je da je njemu omekšivač za bol potrebniji nego
meni. Posle nekog vremena sam se navikao na samoću, to breme nosim sa sobom
dovoljno dugo da ga i ne primećujem, problem nastaje samo dok je rana sveža. A
njemu je bila...
Nisam znao šta tačno želim da postignem. Ona je već odavno
zašla iza ćoška a razgovor nikako nije prelazio na drugu temu. Suviše dugo činilo
mi se... Previše svetla stizalo je od njenog osmeha i bilo bi mi žao ugasiti ga
sopstvenim mrakom. Ne zna šta znači voleti dok se i poslednja zvezda na nebu ne
ugasi... Tako sam i ostao da lutam u ovoj tami...
Ponekad mi se učini kao da moja depresija zabavlja ljude oko
mene.
Koleginica nam je rekla da život nije preživljavanje na
oluji, već način na koji se igra na kiši. Ali suviše sam duboko zagazio u ovo
stanje da bi me tako lako iščupali iz njega. Već sam izgubio jedan život zbog
greške koju sam napravio, a sumnjam da ih mogu tako olako poklanjati kao da sam
mačka.
Zato ću pažljivo da nastavim da tražim... Dokle god ne budem
bio siguran da pored nje neću maštati o nekoj drugoj...
Dokle god se dva parčeta davno iskidane duše ne pronađu i
ponovo spoje uz veliki bljesak.
A ako ta zvezda ikada zasija... Onda ću se lako orijentisati
po njoj...
Poslala mi je pismo koje je mirisalo na slatko od ruža, pisano
penkalom njenog oca, pa pečatom jevrejskim sa majčine strane, na kunstdruku
debljine osamdeset. Boja papira je bila bela, boja penkala je bila crna. Crne su
joj i oči, ali to nije htela da napiše, jer je rešila da je prvo moram pozvati.
I ako to ikada budem uradio, nema pojma šta bi mi rekla, osim da živi u mom
komšiluku i da ima baštu koju će naslediti od bake, u kojoj je predivan vrt u
koji često krišom navrati.
Baka ima dve debele kuce, kojima je stalno vruće i koje kad
je vide potrče uzbrdo pa se umore, pa potrče opet, pa dahću... a kada im je
blizu, one se zalete pa je sruše. I jedna kuca je ljubomorna na drugu, pa je s'
vremena na vreme ćapi za uvo, a nekada zakači i nju. I tako ona dođe kući musava,
kao da se igrala u pesku... I dok joj mama govori da je beskrajno infantilna,
ona joj kaže kako će svom frajeru da ponudi baš to... Komšijsku baštu i
komšijske kučiće. Jednom je izvela jednog dasu u vrt iza njene kuće samo na
drugoj lokaciji. Ali taj je vrt izmislila. I ogradu, i klupe i jezero, i gde
stoje ruže, i izgovor zašto nema gladiola...
Ovoga puta se zaklela da vrt postoji...
Ostavila mi je i broj telefona u tom pismu i rekla svoje
pravo ime...
Pozvao sam naravno, jer je ovo pismo najlepše koje sam ikada
dobio. A onda smo iznenada nestali, pojedeni svakodnevnim obavezama. Znam
da me se sada više sigurno ne seća, ali mene i dalje ponekad sustigne miris
slatkog od ruža.
Svečano su mi uručili i to parče papira u plavoj tubi.
Uspeo sam da se sapletem, udarim i pocrvenim u trenutku kada se dekan spremao
za rukovanje, neka karma koja me prati od sinoć kada sam uspeo da prolijem piće
po glumici u klubu. Na sreću bila je to samo kisela voda, a pošto me dugo nije
videla, sve mi je bilo oprošteno. Sudenti su prestali da aplaudiraju svakome
kome se uručuje diploma kada su shvatili da će to morati da rade za svih
pedesetak duša koje su se okupile u sali na drugom spratu. I skromni koktel nakon
toga uz popunjavanje ankete koja sumira celokupno studiranje. Na pitanje «Čega se prvo setite kada vam neko spomene
vaš fakultet?» na crtici sam dopisao «Lepih
žena» mada sumnjam da će im odgovor biti od pomoći. Zapričao sam se sa
koleginicom koju sam upoznao još u drugoj godini pa je domar čekao samo još nas
dvoje da bi pokupio plastičnu kutiju sa anketama. Pristala je da makar na neki
način obeležimo ovaj dan pa smo se uputili u drugi kraj grada u «Staru Trešnju» po meni najbolji restoran
po pitanju odnosa kvalitet/cena. Nečije tuđe slavlje je tamo već uveliko teklo,
svi stolovi su bili zauzeti, pljuštali su buketi, poljupci i narodnjaci ali su
nas srećom trojica sada već bivših kolega, koji su došli na istu ideju kao i
mi, prepoznala po plavim tubama te smo sa njima podelili sto.
Dobio sam savet od njih da moram da probam Banjalučku
klekovaču a od konobarice sam naučio šta je karafindel.
Sutra bih trebao da se vidim sa jednom drugaricom koju
nisam video već pet godina, a koju sam sasvim slučajno sreo u centru iako živi
samo par solitera dalje od mene. Da li je još uvek tako ispunjena životom kao
iz vremena kada smo se družili? Kaže sestra jedne blogerke da neke devojke
jednostavno nisu predodređene da budu ukroćene. Da će one divljati dokle god ne
budu pronašle nekog podjednako divljeg sa kojim će to moći da rade u paru. Kako
ja sada da nadoknadim pet propuštenih godina za samo jedno veče?
Priznajem da u ovom gradu postoje inteligentniji ljudi od mene, nažalost ja još uvek nisam imao priliku da ih upoznam.
Njena ocena za prvi utisak je između pet i šest ovde, ali je
sigurno čista desetka u svom selu. Na stranu što izgleda kao Tundra Wookie, prekrstila
je svoje ogromne noge koje nisu mogle stati ispod stola, izvukla još jedan
štapić grisina iz kese i umočila u mali med koji je dobila uz kafu. Gledala je
dok je ciganče vešto prolazilo između stolova i ostavljalo papiriće ali je samo
okrenula glavu i onako uobraženo bez potrebe za takvom reakcijom grubo prokomentarisala
malog talibana potrudivši se da je čuje.
Bilo je to dovoljno da se i sam postidim što sam jednom
rekao da bih voleo da gledam pornić sa patuljcima jer me interesuje da li je
moguće doživeti orgazam valjajući se od smeha. Vidno nezainteresovan za sve što
sada ona brblja, prekidam njenu kvazi
intelektualnu priču o muško-ženskim odnosima podsećanjem društva da je vreme da
se krene. Monolog o odnosima koji je recitovala naučen je iz nekog drugog
razgovora u kojem je bila samo pasivni posmatrač, jer su svi ti pasusi teksta netačno izgovoreni. Privilegiju da uopšte nastavi
da sedi sa nama, dobila je zato što joj je drugarica spustila petoparac u mali
crni dlan koji je došao da pokupi papirić sa stola.
Znala je ta njena drugarica jednom da ode čak do prodavnice i kupi malo voća za
klinca. Pružila mu je kesu i sa iskrenim osmehom rekla «Za tebe je». Drug je
uradio nešto slično jednom sa flašicom vode za osobu kojoj je pozlilo... A čak
ni moj limeni oklop nije mogao da odbije drugi mali musavi nos zalepljen za
staklo poslastičarnice u Takovskoj. Još uvek imamo srce ti i ja, šta god drugi
mislili o nama.
Ona loša je i dalje u svojoj drugoj šaci prevrtala metalni
novčić, noktom se igrajući sanazubljenom ivicom, iznova proizvodeći zvuk od
kojeg sam se ježio. Pokušala je da vrati temu koju smo sahranili, ali je niko za stolom nije slušao.
Ne plašim se smrti, bolesti niti velikih buba. Ni divljih pasa koji
napadaju u čoporu, ni čudnih zvukova u pustim mračnim ulicama u kojima se prvi
put nađem. Plašim se da ću nekada postati takav.
Potpuno hladan i lišen svih emocija...
Neko je rekao da je
to prednost... Ona je znala da kaže: «Kad nemaš ništa, ništa ne možeš ni izgubiti».
Većina je bila sigurna da ima sve... Ja sam svoje ubeđenje prećutao.
Stao je ispred
automata i pitao da li će mu banka uzeti proviziju zato što diže pare na tuđem
bankomatu. Niko nije znao tačan iznos, ali je većina bila ubeđena da neće biti preko 9%. Ubacio je karticu ukucao PIN a zatim se sa osmehom vratio u kola.
«Ništa mi nisu
skinuli...» - razvukao je kez oko ošiju
«Kako znaš?» -
pitala je iznenađeno drugarica.
«Izbacio mi je
automat svih hiljadu dinara...»
Patentirao sam
proceduru za subotnji izlazak. Obrijao sam se, namirisao, obukao najbolje što
imam i izašao u hodnik. Zaključao vrata, pozvao lift i zatim otkucao SMS nakon
čega sam ga poslao na dvadesetak brojeva (malo više ženskih nego muških). Umoran
sam više od borbe za zdrav društveni život od kako sam se zaposlio. Nikako se
više ne možemo uklopiti, stotine strana različitih tuđih rokovnika sada treba
uskladiti. Svi ti «mrtva sam umorna»
izgovori samo bi me opet zakucali u krevet i otvorili novu sezonu serije koju
bih morao da pratim. Postalo je nemoguće dogovoriti nekada jednostavni grupni izlazak.
Prva koja mi
odgovori i odlazimo na piće. Drugima pomeram vreme za dva/tri sata od onoga
što sam poslao kao vremenski predlog u poruci. Za ostale prijatelje nisam kapacitet, izlazak
pomeram za neki drugi dan, kasno su potvrdili. Ako niko ne odgovori, prošetaću se sam gradom,
pogledati neku garderobu, od kupovine i kajanja nakon toga mi nekako brže protekne
dan.
Bio je to buran
vikend...
Seo sam pored nje da se sakrijem od Sunca koje je pretilo da me uneredi
kao dobru vilu Glindu iz «Čarobnjaka iz Oza». Skinula je naočare koje su joj
otkrile dva crna uglja od kojih sam ostao
skamenjem kao da sam video Baziliska, i jezik je počeo sam da prepliće...
Kao i uvek govorio sam gluposti. U petnaestak minuta sam znao već mnogo toga o njoj. I
koga čeka, gde živi, čime se bavi i zašto sedi baš na tom kamenu. Bio je red na
mene. Imao sam tačno nekoliko minuta nakon čega bi svako od nas otišao svojim
putem u suprotnim pravcima sa malim šansama da nam se putevi ikada više ukrste.
Malo je reći da je prelepa... Ipak ovo što sam uradio označio je prvi korak da sam
napokon na putu da se izlečim... Ili da je moja glupost uzela maha...
Mogao sam da joj spomenem blog... Da proturim taj link neprimetno, da učinim kao da je ideja bila njena.
Nije da se time hvalim na svakom ćošku, pažljiv sam kada je moj život u pitanju. Ponekad sam samo željan tuđih komentara, nije to tako teško
primetiti. Prilika je bila odlična... ali sam odustao...
Da pročita moju priču, posto po
post, da li bi ikada izašla sa čovekom kao što sam ja?
Naučio sam i to da
kada neko drugi pokuša da organizuje viđanje, dva odbijanja za dva različita
termina su sasvim dovoljna da taj neko prestane i dalje da zove, a sa tim se ne
treba igrati. Ako i izađemo, tužno mi je što primećujem da se 95% naših razgovora
svede na priču o poslu kojim se trenutno bavimo tek ostatak spiskamo na «šta još ima kod tebe» i «kako ti je porodica».
Sestrina mala je porasla, hvala na pitanju, nosim
sliku na telefonu ako želiš da je vidiš.
Dok smo sedeli u jednom
od naših kafića, nervozno je vrtela paklu cigareta pokušavajući da na silu
preokrene temu za koju je znala da ću otkriti da me laže. Mogao bih da istisnem
dvadesetak nijansi govana i laži iz nje samo da sam bio u onom svom standardnom
raspoloženju. Mislim da se posle ovoga više nećemo viđati. Muka mi je od glumatanja... Nije to bilo baš moje veče... Previše toga sam držao u
glavi... a i preksinoć me razbilo neko Čileansko vino.
Samouvereno je kada
kažeš da možeš predvideti moj sledeći potez. Ipak sam ja taj koji je sinoć napokon osvojio svoj prvi
šahovski turnir...
Želeo sam da se oprostimo kako dolikuje, ali znaš da me je
ovih nedelja sve teže pronaći. Uvio sam svoj poslednji poljubac i poslao ti na adresu
jednog mladeža na telu.
Drago mi je što ne žališ zbog vremena koje smo proveli
zajedno i budi sigurna da te neću zaboraviti.
Dečak je jednom obećao da će voleti dok i poslednja zvezda na nebu sija...
Uglavnom počne tako što se sretnemo nakon mnogo godina, negde u prolazu, u ulici kojom inače nikada ne prolazim ili baš svaki dan koračam. Do tada su nam njihova lica već odavno izvetrila iz sećanja, iako smo se dugo vremena intenzivno družili, a ja sam nakon toga sa sobom poneo i deo njih, njihovih navika i misli. Znaš taj osećaj Lido, kada u određenoj šali, reakciji ili imitaciji prepoznaš deo i te druge osobe? Može li se tada reći da je ona obeležila jedan deo naših života? Danas mi je poslala poruku da ima karte za balet i da bi volela da joj uveče pravim društvo. Pristao sam naravno, a i na poslu nisu pravili problem kada sam im rekao. Pre toga smo se sreli pre mesec dana a pre toga pre više od deset godina. Ja sam tada šetao psa po dvorištu osnovne škole duboko u tuđem kraju, a ona se na tribinama ljubakala sa prvim dečkom. Da li si primetila Lidočka kako i dalje ne mogu da se oslobodim toga da pišem kao da je svaka osoba koju spominjem neka druga ličnost iako se svi moji tekstovi odnose na samo par probranih koji su prodefilovale kroz moj život? Napravio sam od svojih tekstova potpuni lavirint likova i obećao sam da ću se jednom zaustaviti i sve razjasniti... Zbog želje da ne spominjem imena nastala je dodatna konfuzija u sećanju na osobe koje u slagalici prošlosti ipak moram spomenuti.
I zato je ovaj tekst sada samo za sestre, jer one vole zagonetke... Dajem im jednu koju će dugo rešavati, jer kada se partija završi i pijun i kraljica odlaze u istu kutiju...
Sedele su na kauču zagrljene, ne primećujući svet oko njih i strasno se ljubile. «Hoćeš da zamenimo mesta?», pitala me je drugarica, «znam da vi muškarci uživate da buljite». Nasmejao sam se. Obe su me pogledale, nešto krenule da se domunđavaju i nastavile da se ljube, povremeno bacajući pogled u stranu proveravajući da li ih gledam.
Vrhunac neprijatnosti.
Da li sam bio šokiran? Ne, zašto bih... Prvi put sam tada video obe u životu. Zašto to tek sada pominjem? Ne prođe dan od te scene a da je se ne setim. Pre neki dan sam sreo jednu od tih «kaučarki» na autobuskoj stanici. Sklonila je glavu u stranu i pravila se da me ne prepoznaje. Ovoga puta je bila p-sa dečkom. Koliko možeš iskomplikovati sebi život sa takvom potrebom?
Čini li me lošim čovekom to što sam na stanici šokiran idejom da nije htela čak ni da se nasmeje, buljio u nju bez prestanka očekivajući makar najmanji znak prepoznavanja? Pomislio sam u sebi da smo za taj trenutak zamenili uloge i da je ona sada ta koja se oseća užasno neprijatno a ja čovek na sigurnom. I nije da sam se razočarao. Ne kao onda kada sam shvatio da naslov u novinama «Traži se Beogradski manijak» nije oglas za posao. Samo mi se prispavalo i zevnuo sam onako krišom da nikome ne prenesem umor koji sam nosio sa sobom.
Ponekad mi dođu dani kada bih mogao da uradim ctrl+Z za sve. I da nad izabranim poglavljima svog života uradim ctrl+F4. Da kada otvorim napisanu knjigu života, velike crne mrlje sakriju sve neprijatne strane. Stresem se kada pomislim da moji roditelji poseduju tu snagu da udarcem šake o sto preplaše bubašvabe koje formiraju te mrlje...
Rekla mi je da se popnem gore. Peške par spratova... baš je čudno kako su davno, neke razdaljine izgledale nesavladivo. Mislim i na ulicu i na te stepenice... Sa godinama se putevi skraćuju a vreme mi sve brže prolazi. Koliko toga smo prošli kao klinci... Skoro da se ništa nije promenila... A pogledaj mene sada...
«Malo me je strah» - govorila bi u mom pokušaju da je zagrlim i utešim. «Ne brini se ja ću te čuvati...» želeo sam da zvučim sigurno. «Ako ćeš mi već glumiti telohranitelja, mogu li te zvati Al?»
Život mi čine sitnice. Parčići sećanja ulepšani mojom nemogućnošću da pamtim loše stvari. Nažalost postoji i gorčina pri pomisli da sam potpuno nesposoban da osetim jednostavno prožimanje sreće. Kao što je i ona jednom konstatovala «Svi dobri muškarci su mrtvi u srcu ili glavi». Pogledao sam to veče u nebo... Jedna zvezda je zatreperila, zanela ulevo i ostavila trag na nebu. Spektakularan prizor od par sekundi i zatim ništa. I koliko god u ovom trenutku želeo da joj kažem neku manje kliše reč za «izvini, nisi ti, ja sam» ne umem. Jednostavno ne znam drugi način da se povučem. Obećao sam jednoj Ani da ću umreti sam...
Sreo sam profesorku u gradu. Izgrlila me i izljubila presrećna što smo se sreli. Prenela mi je poslednje tračeve o mom najdražem profesoru koji nikada nije pronašao ženu zbog lude opsesije karijerom. U društvu se često našalimo na njegov račun bacajući kletve «postaćeš k'o on» a profesorka mi je rekla da se upravo oženio i dobio dete...
Možda ipak ima nade za ovaj svet... I čime ćemo sada pretiti jedni drugima ?
U sobi sam malopre našao papirić na kome piše samo «22 mart». Još jedan rođendan koji nikada neću čestitati. Hoću li makar ikada saznati čiji je? Sumnjam... Arhiviraću ga na groblju papira. Večeras mi nidočega nije stalo. Poslao sam jednu SMS poruku pre kreveta i ovog posta. Samo jednom u godini, imam potrebu da je čujem, iako se nikada ne interesujem gde je do tada. Odgovor uvek stigne bez kašnjenja, sa urednim poljupcem na kraju.
«Lakše je odgovoriti nego ne...» Shvataš li sada tu ironiju swester?
Otvorio sam prozor i pogledao gore, visoko iznad, nebo je bilo potpuno mračno. Bez ijedne trunke svetlosti... Bez ijedne jedine zvezde...
Sreo sam ih u holu hotela dok sam na recepciji dogovarao taksi za vožnju do kancelarija firme. Čim sam čuo reči koje nisam morao da prevodim, bez okretanja sam predpostavio da je predstavnica Bosne pored mene. Iznenadio sam je time što sam joj znao ime. Uradio sam svoj domaći, i pročitao ko će predstavljati koju zemlju...
«Srbija?» pitala je, vidno raspoložena, ali joj je moj osmeh već dao odgovor. Od ranije je poznavala direktorku iz Makedonije a sa njom je po strani stajala još jedna devojka čiji sam jezik razumeo ali me je naglasak zbunio. Rekle su mi da otkažem taksi i da ćemo na sastanak otići svi zajedno. Sreća da smo se sreli i tako lako sporazumeli...
Sedeo sam sa doktorkom i njenom drugaricom u kafiću u Beogradu pre par meseci kada je doktorka kao iz topa pitala kada ću se oženiti. Njena drugarica je već izabrala datum i godinu za sebe, iako dečka u tom trenutku nije imala ni u najavi. Doktorka je potom rekla njen datum, termin skoro pet godina udaljen od dana kada smo pričali, potpuno ozbiljna, bez traga šale u uglovima očiju.
«Ok», rekao sam, «imam i ja datum», prihvatio sam igru krajnje vremenske odrednice nakon koje više nema odlaganja tog dana.
«5 maj, 2012» ... čak i zvuči kao dobar dan za venčanje. «Neozbiljan si» iskreveljile su se u isto vreme, «nisi čak ni pogledao da li je to subota».
Da... zaista... Nesporazum...
Predstavnik iz Nigerije je prvi zatražio reč. Citirao je deo iz zakona njegove zemlje a ja sam pokušao da se skoncentrišem na to što je pričao ali i dalje nisam razumeo njegov engleski. I direktorka kompanije iz Makedonije je imala isti problem. «Razumeš li ga išta što govori?» nagnula se ka meni izgovorivši to najtiše što je mogla. Mogao sam da se zakunem da je baš u tom trenutku spomenuo nekog kralja i zakon džungle ali nisam smeo da joj kažem jer sam se nekontrolisano smejao. Sledeća je bila predstavnica Ukrajnije, ubrzo potom i Rusije. Dogovori su padali brzo, kao da su svi bili nestrpljivi da ovo završe što je pre moguće. Makedonka se našalila, na šta sam se i ja nadovezao. Ubrzo je uskočila i Bosanka i smeh se razlegao salom. Trajalo je skoro minut, dok sam brisao suze od smeha, kada je zbunjeni Grk podigao ruku i upitao:
«Oprostite, ali na kom jeziku se vi to sporazumevate?»
Prvo me je uhvatila kiša. I to neka kišica kao što je prošle nedelje padala kod nas, nego pravi pravcati pljusak i to taman kada sam izašao iz aviona. Torbu sam sa trake poslednji pokupio, prošao carinu da me nisu ni pogledali, zapištao doduše zbog kaiša, ali sam bio napolju već desetak minuta nakon iskrcavanja. Rezervisao sam taksi za povratak nazad još na aerodromu, devojka na šalteru mi je stavila reckicu na slovo c u prezimenu i proverila sa mnom da li je tako pravilno. Nasmejao sam joj se a ona je rekla «Laku noć» na savršenom srpskom iako je bilo jedva 16h popodne. Turčin u taksiju kaže da je vozio puno Hrvata, Bosanaca i Srba po gradu i na izlazu mi je rekao «Zdravo». Na recepciji u hotelu su mi uzeli kreditnu karticu i provukli kroz aparat, protokol im nalaže da imaju sve podatke, ali mi kartica nije potpisana na poleđini pa su se zgrozili u kakvoj to kaubojskoj zemlji živim kada je već godinu dana koristim tako nepotpisanu. Dobio sam trokrevetnu sobu, pa mogu da se širim ili pozovem predstavnice okolnih zemalja da se malo bolje upoznamo. Šefica je imala neki predlog oko povezivanja sa ostalim učesnicama na seminaru a ja sam to doslovce shvatio. Razvučene zavese sam po navici hteo da privučem čim sam ušao, ali mi je pogled kroz prozor umesto na golf terene, odmah pao na Burger King. U holu hotela prezentacija novog Playstationa i jedva sam odoleo da se i ja ne poigram. Ali nisam odoleo da ne jedem. I to triple burger king sa XXXL pićem i nekim čudno uvrnutim pomfritom. Odlučio sam da se «supersajzujem» uprkos filmu. Da je neko normalan pogledao šta sam sve pojeo taj dan, pozlilo bi mu. Ali oko mene je samo bucko sa laptopom i neke devojke koje nisu došle zbog hrane nego zbog toplog mesta za tračarenje. A kiša je napolju i dalje lila. Nazad na recepciji su mi rekli da 65A vozi pravo do centra ali su me zajebali, trebao sam da uđem u samo 65 i odlutao sam u tri lepe. Pitao sam vozača autobusa čim sam ušao da mi proda kartu ali se sažalio na mene onako mokrog i pustio me da se udubim u tumačenje karte. Samo je odmahnuo rukom, i promrmljao nešto na nemačkom. Skapirao sam suviše kasno iako sam držao razvučenu kartu grada ispred sebe, da je bus u jednom trenutku skrenuo i da sam se ja sve više udaljavao a ne približavao centru grada. Tri stanice zaredom na autobuskoj stanici piše «Haltestelle» i ja prevrćem kartu kako bih našao koja je to ulica ne bi li mogao da se lociram i vidim kako najbrže do centra a neću da siđem iako vidim da se nešto čudno događa i da prodavnice nailaze sve ređe i ređe. A onda sam suviše kasno shvatio da Haltestelle na nemačkom znači autobuska stanica i... naravno da će to pisati na svakoj tabli gde autobus stane. Ja sam već tada bio daleeeeeko od cilja.
Izašao sam "negde" na periferiji u ulici koja nije bila upisana na mojoj karti i polako krenuo pešaka nazad do tačke gde se put poklapao sa kartom. Tada još nisam znao da je ono što sam pokušao bilo kao da sam krenuo pešaka iz Železnika u Zemun Polje. Slučajno sam izbio na Beogradski trg i prijatno se iznenadio kada sam video natipis, a odmah potom se i duboko razočarao kada sam utvrdio da je to samo jedan jadan mali i bedni travnjak. Dodatno pojačan bes izazvao je i trošenje baterije na fotoaparatu. I nije mi bilo smešno... Stvarno me neće danas...
Nekako sam se po mapi probio pesaka do kraja tog «Železnika» i došao na stanicu gde staje tramvaj koji vodi do centra. I nisu to obični nego neki ultra brzi tramvaji. Naravno, poučen iskustvom da ništa na ovom svetu danas ne umem iz prve kako treba, pitam neku devojku da li sam na dobroj stanici, a ona mi kaže da čekam tramvaj u pogrešnom pravcu. I kada sam napokon prešao ulicu, i dočekao tramvaj, pitam jednog čoveka koliko ima do centra i mogu li da kupim kartu u tramvaju. I znate šta on mene pita ?
«Jesi li ti Italijan ?»
Ili su Italijani mnogo glupi, ili sam ja izgledao previše pokislo. Onda sam provalio da lik nema prednju garnituru zuba i zažalio sam sto sam ga išta i pitao. Potom me je napao da mu kažem odakle sam i kada sam mu rekao da sam iz Srbije, on mi je ispričao da je iz Požarevca i počne da mi kuka tužnu pricu o tome kako je mlad otišao iz zemlje još kada je imao 21. I ništa to ne bi bilo strašno da nije bio glasan u prevozu pa me postideo i da nije insistirao da ne kupim kartu jer nema kontrole posle 18h. I ja budala ga poslušam. Posle sam video da sam rizikovao da popijem kaznu od 60 eura zbog 2,5 eura koliko košta karta. Kada sam stigao do Karntnerstrase bio sam mokar, umoran i besan na ceo svet. I jebem li ga zašto nisam hteo da ponesem taj kišobran kada su mi svi na poslu lepo rekli... Ali je kiša iznenada stala, baš u trenutku kada sam konačno stigao u prvi prsten tj. sam samcati centar grada. Odatle tramvaji koji voze nemaju više brojeve kao oznake već samo slova. Karlskirche je crkva izgradjena u čast Karla Boromea, sveca zastitnika od kuge. Tako su se Bečlije zahvalile Karlu nakon što je od kuge obrisano preko osam hiljada ljudi. Ispred crkve se nalaze dva stuba na kojima je prikazan Karlov život i na levom je prikazana istrajnost a na desnom hrabrost. Video sam na nekim snimcima slične stubove u Rimu. Dva ogromna anđela nalaze se tik uz ulaz u crkvu i oni predstavljaju stari i novi zavet. Bateriju na fotoaparatu sam trljao palcem ne bih li je napunio taman toliko da uspem da slikam ove anđele. I supeo sam. Na vrhu crkve nalazilo se kip Karla koji je izradio Lorenzo Matielli. Stigao sam suviše kasno da bih ušao u crkvu, pa sam se zadovoljio razgledanjem reljefa koji prikazuje patnju Bečkog naroda tokom te paklene 1713 godine. Onda sam malo procunjao po prodavnicama jer su počele da se zatvaraju, nakupovao se gomile čokolada, Mozart kugli i «After 8» mint bombonica. Opera je bila zatvorena, a nju sam imao najveću želju da posetim jer sam pročitao da se arhitekta ubio kada mu je car Josip rekao da zgrada koju je napravio liči na železničku stanicu. Po meni, opera spolja izgleda sasvim OK. Onda sam trknuo do pozorišta jer mi je prijatelj koji je živeo 10 godina u Beču rekao da ne smem da propustim mjuzikl ali je i to bilo zatvoreno. Gledao sam kako su napravili zvezde na putu slične Holivudskim, sa imenima ljudi čija su imena obeležila Beč. Mozart, Beethoven, Brahms, Strauss, Schubert, Haydn, Bruckner, Mahler i mnogi drugi... Nakon tolikog pešačenja postao sam veliki mag tumačenja karte grada i stvarno je dalje sve išlo kao po loju. Našao sam katedralu Sv. Stefana koja stvarno oduzima dah kada se u nju kroči. Nisam neki obožavalac katedrala, ali postoji neko oduševljenje kada se vidi tako ukrašena građevina. Gomila prosjaka ispred crkve kao i kod nas, dok se unutra ljudi mole za ozdravljenje ispred baldahina sa bogorodicom jer se veruje da su u 17 veku niz Marijine obraze kapnule suze. Ostatak crkve je zatvoren jer se snima film, a zakasnio sam da se popnem uz 343 stepenice ka vrhu i odatle vidim ceo grad ali verujem da ću sutra stići na vreme. Kod vrata katedrale zastrašujuća slika Isusa sa dva anđela na sudnji dan. Na mestu gde su počeli da kopaju i prave katedralu pronašli su mamutove kosti, pa su njih iskoristili za ukrasavanje ovog ulaza. Izgleda kao da je katedrala doživela neki požar u skorije vreme, jer su zidovi čudno potamneli. Veliki deo zgrade oivičen je mrežom kako golubovi ne bi mogli da žive i kake po katedrali. Video sam palatu Hofburg i ona poznata Švajcarska vrata pa Trg junaka, Burggarten i Volksgarten, Špansku školu jahanja i Nacionalnu biblioteku. I tu sam se već pogubio. Jer sa druge strane palate postoji čitav kvart muzeja, palata i predivnih građevina i više nije bilo nikakve šanse da znam šta gledam i gde zapravo idem. Počeo sam baš da lutam. Da namerno ne pratim kartu, da samo idem tamo gde mi se išlo. Onamo gde sam ja ocenio da bi moglo da se nađe nešto interesantno. Slučajno u levu stranu zbog gužve... Zatim vidim neki lepi krov pa skrenem na desno... I izbijao sam na spomenike, kolonade, fontane. Potom na preskupe hotele, Hilton, Astoriju, Ambasador i hotel Sacher. U poslastičarnici hotela sam probao parče originalne Sacher torte. Devojka koja je služila bila je iz Šapca i nije smela da primi bakšiš jer su je kamere unutar hotela snimale. Objasnila mi je da su dva slavna poslastičara Sacher i Demel vodila sedmogodišnju pravnu bitku oko vlasništva nad receptom ove torte. Franz Sacher tvorac je ovog čudesnog ukusa koji je osvojio svet, i mada se može probati i kod nas, izvorni recept po kojem su je pravili, prvorazredna je tajna. U kafiću gde sam popio Starbuck kafu devojka pored pričala je dečku kako je dobila stipendiju i pohvalila mu se da napokon odlazi u Ameriku, a mene je duboko zamislila o istini koja mi se tada pokazala. O našoj tužnoj unutrašnjosti iz Srbije koja sanja o Beogradu. O nama koji sanjamo Evropu, i Evropljanima koji sanjaju Ameriku... Pritom nesvesni da se sreća nalazi baš tamo gde smo rođeni i nigde drugde... Skrenuo sam na neke pokretne stepenice i obreo se ispred Albertine gde me je zaustavilo obezbeđenje, a ispostavilo se da je unutra neka privatna izložba. Mesto nazvano po Albertu, vojvodi Saske i Tešina, sadrži više od 65.000 slika i milion crteža. Dva puta su me zaustavili prosjaci na ulici. Jedan put je mene turista pitao za instrukcije, na šta sam se trudio da mu odgovorim što preciznije. Vratio sam se taksijem u sobu sa planom da sutradan ujutru odmorim u sauni i posetim teretanu u okviru hotela. Moj turistički život je završen sutra oko 9h, nakon čega počinje poslovni...
Bio je to poslednji petak u kojem je mama išla na posao. Od ponedeljka je na godišnjem odmoru, a posle toga odlazi u penziju. Glamuroza kaže da je to poslednja generacija koja će dočelati «radnu» penziju, i da smo svi mi ostali osuđeni da čekamo starosnu granicu, koji po njemu mnogi ipak neće dočekati. A on se tek zaposlio, nema ni dva meseca staža u radnoj knjižici i svaki put kada ga vidim priča o penziji. I o tome kako ne voli kada mu se igram sa paklom cigareta dok sedimo u kafiću. A ja obožavam da ga nerviram, pa mu cepnem foliju ili rasturim poklopac na pakli svaki put kada vidim da ih je ostavio na stolu. Zacrveni se kod ušiju pa pokušava da nam pokaže kako ga to uopšte ne dotiče. Njegov brat od strica ga nervira tako što mu spakuje krišom u kofer kada kreće na put par sitnica iz sobe koje mu sigurno tamo neće trebati. Tako je spakovao i Glamurozinoj rođenoj sestri uramljenu fotografiju koju ona drži na televizoru, neki bambusov štap i patuljka iz bašte u poslednjem trenutku kada ova nije gledala. Posle nam je ona priča kako su je drugarice gledale kao debila kada je izvadila uramljenu fotografiju iz kofera i postavila na stočić pored kreveta. Te njene drugarice sada srećem samo na rođendanima i slavama, a svi živimo manje/više u istom kraju. Odnosno živeli smo do skoro, devojke su prve koje su počele da se sele kako bi život nastavile što dalje od roditelja. I najbolji drug mi se odselio. Znamo se od moje sedme godine, mnogo dobar čovek, živeo je u kraju ali su mu roditelji menjali stan za dva manja kada mu se sestra udala. Svrati ponekad pa mi kaže da se kraj mnogo promenio od kada je otišao, ali da su neke stvar ipak ostale iste. Hodnik u mojoj zgradi na primer i dalje ima neki specifičan smrad. Palo mi je na pamet da je neki penzioner možda capnuo devedeset i neke a niko ga od njegove rodbine još nije posetio i otkrio. Zato kad dođe kod mene, moj drug iz detinjstva, uvek tih par koraka hodnikom požuri dok ne utrči u lift. Sada to više ne radi jer je neko iz solitera rekao da je jednom iz lifta izašao pravi pravcati pacov, pa sam mu to ispričao da se ne iznenadi. I ja kada otvaram vrata od lifta, uvek se pripremim za slučaj da ga sretnem tamo. A kladim se da bih se isprepadao da jurne na mene. A vrata od lifta su raštimovana, pa se glave i škrive. Čim ih malo jače otvorim ili zatvorim tu je matori sa osmog da me iskritikuje kako se to ponašam. Javim mu se ja uredno, on je otac jednog drugog druga, ali me sve teže prepoznaje, mnogo je ostario. Od kada ga poznajem bio je predsednik kućnog saveta zgrade, i stalno je kucao ljudima na vrata da ih opominje da nisu platili lift za tekući mesec. Zli komšijski glasovi kažu da je ogromne pare tako proneverio i zadržao za sebe, mada ja nikada nisam verovao u te rekla/kazala. Znam da je jednom Aska skočila na njega da se protegne kada je došao po naplatu duga, a on se uplašio i polomio sto u trpezariji. A taj sto smo kupili kada smo se preselili sa Vračara u veći stan i mogao da se razvuče da bude još duži i to smo radili kada je dolazilo puno gostiju na ručak ili kada bi igrali stoni tenis. Tata bi razvukao mrežicu i pokazao svoje umeće držeći reket na "japanski način". Ja sam tu mrežu još kao mali posle isekao, jer mi je trebala dok sam se igrao sa J. I. Joe vojnicima. Isekao sam baš deo sa sredine da napravim zamku u koju bi neoprezni vojnici ušetali i potom ostali da vise zarobljeni sa kvake na plakaru. A pre tih vojnika moji su mi kupovali masterse. Kupovali su mi svaki put kada bi sestri kupovali Barbiku, a to su radili baš često. Dobijao sam uz originalnu igračku i mini strip ali je bio na engleskom i ništa ga nisam razumeo, ali sam ih pažljivo skupljao i gledao te slike. Ponekad i izmišljao prevod pa mi se jedan stariji komšija smejao jer je znao engleski pa sam mu dao da mi prevede a on mi ih nikada posle toga nije vratio. Sada on radi u jednom poznatom restoranu kao šef osoblja, i srećem ga često kada se mrtav umoran vrati sa posla. Uvek je u odelu, ima ženu i dete na pomolu. Samo mahne i utrči u ulaz. Ponekad pita da li znam nekog dobrog momka da radi kao konobar kod njega. Samo mu odmahnem glavom, svi moji prijatelji su se zaposlili. Kada se ja vratim iz grada uglavnom ostanem desetak minuta da popričam sa društvom ispred zgrade. Sada je ekipa u fazi da igra otvoreni poker u pare. Rasture žetone iz ruleta, spuste one ribarske stolice i svaki put kada se vratim sa posla, iste crvene karte poređane na zidiću, dok matori sa strane navijaju. Kada sam bio mali, matori su igrali šah a mi smo navijali. Ali pošto se ovde igra u pare, matori samo stoje pored zidića. Na tom istom zidiću pre 15 godina je moj tata raspalio šamarčinu jednom momku zato što me vređao. Pa je ovaj uzeo flašu i razbio je o zidić i pokušao da ga povredi ali su ga urazumile neke komšije da ne ubije boga u njemu. Mislim, urazumile su mog tatu.... Taj moj tata se ničega nije plašio dok je bio mlad. U gradskom prevozu je olupao novu dasku od klozetske šolje koju je tek kupio, nekom džeparošu o glavu koji je pokušao da mazne novčanik nepoznatoj ženi. Posle se ispostavilo da ih je bilo još trojica u tom autobusu ali ih je on kao u nekoj filmskoj tuči naslagao kada su ga napali čim je sišao na stanici. Daska nažalost nije preživela pa je morao da kupi novu. Ja na primer nikada od njega nisam nasledio taj gen da pesnicama delim pravdu. Klepio sam jednom neku bezobraznu dečurliju zato što su čupala slušalice iz onih crvenih Halo govornica. Posle sam crveneo što se nisam iskontrolisao, mada sumnjam da će im više pasti na pamet da tako divljaju. A pizdim i kada vidim da neko pljuje na ulici ili baca đubre. A sada je počelo da me nervira i da neko baca pikavce na travu. Nemojte se čuditi ako vam neko zalepi vaspitušu zbog toga, pokrenuo sam lančanu reakciju koja se ne može zaustaviti.
Pokucao sam na vrata lagano, nisam bio siguran da me je devojka iz hodnika uputila na pravo mesto, iako su vrata već bila odškrinuta. Miris cimeta se proširio vazduhom, a nepoznata žena me je rukom pozvala da mogu da uđem. U dopadljivoj crnoj haljini koju je nosila, video sam da poznaje sve tajne uspešnog sakrivanja viška kilograma. Na radnom stolu imala je veliku slagalicu kojom se zanimala dok bi telefonirala a deo koji je držala u ruci pokušala je da stavi na pogrešno mesto. Sascim dovoljno da pokvari prvi utisak. Na stolu se nalazio i veliki peščani sat koji je u trenutku kada sam ušao okrenula.
"Oprostite zbog ovoga, nisam Vas očekivala tako brzo... Izvolite sedite" - rekla je najumiljatijim mogućim tonom dok je iz prve fioke izvlačila maramu kako bi prekrila nedovršenu slagalicu. Nije trebala da mi persira, ipak sam bio mlađi od nje najmanje dvadeset godina. Odabrao sam fotelju sa savršenim braon kožnim naslonom i bio presrećan kada sam osetio koliko je udobna. Poželeo sam istu takvu kod kuće. Pogledala me je nasmejanim očima kao da je mogla da čuje šta sam pomislio, a ja sam pocrveneo od ideje da je čula da se rečenica odnosi na nju a ne na stolicu.
"Devojka u prizemlju je rekla da mene tražite. Da nije pogrešila?" - tražio sam opravdanje zbog njenog ponašanja kao da dočekuje prijatelja kojeg odavno poznaje. Nisam navikao na takav prijem osim na mestima na kojima se očekivalo da potpišem debeo ček.
"Da li ste za neko piće?", ustala je sa stolice i krenula ka kabinetu, "Zadržaću Vas samo pola sata najviše, važno je".
"Šta ste to pili od jutros, da ne mešamo?" - pokušala je da mi uvali neki alkohol kako bih se opustio, ali nisam mogao da se setim iako sam se potrudio. Napravio sam grimasu prisećanja ali sam izgleda to uradio suviše očigledno pa se lažno zabrinula.
"Baš čudno kako svi zaboravljamo tako neke nevažne stvari" - obratila mi se i dalje okrenuta leđima dok je sipala viski u čašu.
A nije bilo nimalo čudno, jer baš juče, komšija me pitao da li se još uvek viđam sa onom devojkom sa kojom smo jeli šampite u njenim kolima. A nisam imao pojma na koga misli. Majke mi. Niti imam drugarice koje me razvoze po gradu, niti vodim svoje komšije da se upoznaju sa njima, a sasvim sam siguran da jedenje šampita sa komšijom i drugaricom u kolima ne bi tek tako izvetrilo iz mog sećanja. Mislio sam da se samo šali, ali sam se u jednom trenutku baš zabrinuo.
"Ne znate zašto ste ovde, zar ne?" - napokon mi se obratila, nakon što mi je pružila čašu koju nisam ni tražio.
Bio sam dovoljno umoran i bez tog alkohola. Još se nisam naspavao od sinoćne šetnje od Slavije do kuće.
"Šta se Vam se to tačno dogodilo juče?" "Ne razumem zašto je to sada važno?" "Mislim da je taj dan po nečemu jako važan za Vas, inače se ne biste stalno vraćali na njega"
Nisam razumeo o čemu priča. A sećao sam se savršeno ne samo tog dana, već i čitave nedelje. I koktela na Adi, i razgovora sa Anom u autobusu i uzbuđenja zbog zakazanog pića sa njenim drugaricama, kao i susreta sa ocem... I onog komšije na kojeg sam naleteo juče kod bazena kada mi je svašta ispričao...
"Šetao sam ga ispred zgrade i pojeo je nešto na ulici. Zatrovali su ceo kraj. Kažu da je bio toliko jak otrov da je i liz bio dovoljan da ga ubije. Neka gadna hemija, povisi temperaturu u telu i istopi ti stomak. Došli smo kući nakon šetnje i video sam kako čudno dahće. Uneo sam ga odmah u kola ali se odjednom ukočio i ukakio. Jebi ga... Sahranio sam ga na Košutnjaku, iskopao duboku rupu, ubacio u kesu. Obeležio grob. Otplakao. Ne razumeju to ljudi koji nemaju kuče. Bio nam je član porodice." Potapšem ga po ramenu. Znam tačno kako mu je. Ali ćutim. Znam da će nastaviti da mi priča. "Zovu me drugovi po ceo dan, pitaju me kako sam. A ja lažem da sam u gradu. A ovde na Košutnjaku sam. Sve mislim tu je i on, pa mi je lakše. I kada krenem kući shvatim da ću se vratiti sam. I onda opet plačem."
"Stresli ste se?" - prekinula me je, jer sam verovatno na trenutak stvarno zadrhtao. Strah sam identifikovao u zastrašujućoj klepsidri na stolu. "Samo sam se setio jednog prijatelja koji ima dušu.", rekao sam, "retkost je danas videti tako jasno pokazane emocije. Ja na primer nikada ne bih umeo to da uradim." "Govorite kao da nemate dušu" - začudila se. "Možda je i nemam" - lupio sam...
Čudno da sam to rekao. Kada je pre neki dan na poslu jedna žena otišla u penziju, koja je radila u firmi toliko godina, pomislio sam kako je sigurno pravila velike planove za budućnost. Sela je juče sa mužem u kola, zadremala i više se nije probudila. Toliko ne potrošenih sati... Kao da željno iščekujete da peščani sat iscuri, i znate da će se to dogoditi jednom ali vam vreme suviše sporo ide. Strpljivo čekate minute i godine jer znate da će se sa poslednjim zrnom dogoditi nešto predivno, a onda taj trenutak nikada ne iskoristite. Peščani sat na stolu je već bio negde na sredini.
"Plašite se smrti?" - nervirala me je pitanjima koja nikuda nisu vodila.
Ćutao sam. Ne razmišljam ja o smrti. Imam samo dvadeset i sedam godina. Suviše sam mlad da bi me to opterećivalo. Nije stvar smrti... Stvar je preranog odlaska.
"Ako drvo padne u šumi a nema ko da ga čuje, da li ono proizvodi ikakav zvuk?" - postavio sam sada svoje prvo pitanje. Nije mi odgovorila, već je ponovila staro: "Znate li zašto ste ovde?"
Ćutao sam.
"Šta se nalazi ispod one marame?" - nastavila je. Pogledao sam na sto ali nisam imao ni najmanju ideju. Na stolu je sat i dalje merio neko fiktivno vreme.
"Patite od retkog oblika Korsakove bolesti", nastavila je kao da je govorila dobro uvežbanu lekciju, "Vaš mozak se već sada poigrava sa Vama. I kao Vaš psihijatar, po ko zna koji put već", uzdahnula je, "pokušavam da otkrijem zašto se stalno vraćate baš na taj dana, kada sve ostalo zaboravljate već nakon tridesetak minuta." - pogledala me i nasmešila se kao da je to što je rekla zaista mislila. Ne sećam se da sam se ja ikada nekome tako osmehnuo ali se sećam da sam sinoć stajao na Slaviji i čekao prevoz do kuće kada sam pokušao da u glavi zamislim veličinu planete Beetljuice u odnosu na našu planetu. I veličinu čoveka u odnosu na planetu Zemlju. I kao da sam tada odigrao svoju ulogu u ovom svetu u kojem živim, shvatio da ne postoje stvari kao što je ljubav, slava i nada kao i u onoj pesmi, duboko se poklonio publici i sa tim saznanjem postao tačno dvadeset i jedan gram lakši.
U peščanom satu nije više bilo zrna. Ustao sam sa fotelje i ljutito se okrenuo ka vratima zbog neslane šale koju mi je neko ovde priredio, kada sam u džepu napipao malo ogledalo. Izvadio sam ga ali nisam bio pripremljen da u njemu vidim svoj odraz. Bio sam makar četrdeset godina stariji, potpuno sed, onakav kako sebe nikada ne bih mogao zamisliti u tim godinama. Nemo sam stajao sa drhtavim ogledalcem u ruci, strpao ga u džep a zatim istrčao napolje.
...
Stajao sam u hodniku pomalo izgubljen kada mi je prišla jedna mlada devojka. "Tu ste... Pođite sa mnom molim Vas, pokazaću Vam put, mislim da Vas doktorka očekuje" - uhvatila me je blago ispod miške i drugom rukom pomilovala po licu kao da me poznaje odavno.
Ostavile me je ispred nepoznate kancelarije a ja sam pokucao na vrata koja su se sama odškrinula.
Pri dnu dvadeset i sedme strani moje knjige nalazi se opis klupe na moru na kojoj nas je tata svake godine slikao. Negde sa sedam godina urezao sam svoje ime na drugoj zelenoj dasci i dobio prekor od majke. Klupa je okružena kaktusima, nalazi se na putu ka plaži a samo desetak metara dalje pre nego što stepenice kod restorana zaviju dole na plažu gde su vrata kabina obojena istom bojom kao i naša klupa, nalazi se zidić sa kojeg se vidi ceo grad Hvar. Malo iznad plaže je stena na kojoj sam ređao plastične jednobojne životinje i pravio svoj zološki vrt, i udubljenje u koje bih nasuo vodu i ubacivao foke. Na toj steni je postojalo i mesto za žutog medveda i roze lešinara.
Sumnjam da ću ikada više otići tamo a voleo bih da tebi pokažem taj hlad. Sudbina nam nije dozvolila da se vidimo, i ti ćeš svoj život nastaviti i zaboravićeš na mene a ja ću te i dalje neko vreme tražiti pogledom na ulici. Međutim, mislim da imam rešenje za nas. U dvorištu mog starog stana postojala je jedna škripava ljuljaška. I uska staza oivičena kamenom, bašta i jedno veliko drvo. I svuda je mogao da se oseti miris kestena. Uživala bi u tom dvorištu. Tamo bi mogli da se zajedno sakrijemo od ovog jakog Sunca. Pročitaćeš jednom moju knjigu i zastaćeš baš kod ovog opisa bašte. Kada budeš kročila u nju, obavezno svrati do ljuljaške. Ostaviću ti par praznih redova da dopišeš boju neba. Ako mi budeš javila u koliko sati i na kojoj strani, srešćemo se i prepoznati... i napokon zajedno sakriti od sveta.
Registrovao sam se kada sam prvi put pročitao Yogee-a i oblačića. Mislio sam da ima toliko toga što bih želeo da podelim sa svetom, ali sam se plašio da to ne bih umeo da prebacim u pisani oblik. Započeo sam javno sklapanje slagalice i jedna od mojih prvih rečenica je bila da jedino kada vi koji me čitate budete imali sve delove slagalice možete videti kakav ja to čovek zapravo jesam. Ponudio sam vam prvo one komade u uglovima koji se lako postavljaju na svoje mesto i koji se prvo pronalaze a na njima je bilo napisano "Vera", "Zaljubljivanje" i "Strpljenje". Angel me je prva otkrila. Komadi su predstavljali ram na kojima sam pažljivo gradio sliku o sebi. Ali ona nikada ne bi postala prava da nisam pisao i o stvarima na koje nisam bio ponosan a ipak sam ih nekada u životu učinio. Dok je blogom kružila lančana igra o masovnom pisanju pet lepih stvari koje ste uradili u životu, ja sam napisao nekoliko loših u vanrednom izdanju. Malo ste oplevili po meni tada, ali oni koji su zavoleli stil nastavili su da me prate i dalje. Pisao sam i o alkoholu, kosmičkoj ravnoteži i jednom bolnom iskustvu. Malo je ljudi posećivalo moj blog u to vreme, a ja sam imao više vremena da čitam neke od vas. I otkrio sam Džidžu koja se registrovala skoro u isto vreme kad i ja. A onda sam vas nakon okupljanja u Novom Sadu i Somboru upoznao sve. Sa mnogima od vas i sada rado odem na piće.
Čitav proces mog otkaza i ponovnog pronalaženja posla ste proživeli sa mnom, čitali ste moje ljubavne, horor i SF priče. Odsanjao sam za vas savršeni izlazak i suočio vas sa bolnom istinom o ljubavi.
Ispričao sam vam legendu o Fallenu, zaplakao dok sam pisao Asku i vuka. Čuo sam da ste i vi plakali dok ste je čitali. Lektorka je rekla da je to jedini tekst u kojem sam bio iskren. Leteli smo kroz prošlost kroz mamine priče, optrčali dug beogradski maraton i videli sjajne iskrice. Upoznao sam vas sa delom porodice koju čini sestra sa onoga sveta, šahista i nekada jedan super heroj.
Pisao sam čak i pesme i to dva puta, na šta mi je sestra skrenula pažnju da više nikada ne gubim vreme pokušavajući. Unajmio sam psihijatra a kako mi nije pomogao ubio sam se.
Planirali smo zajedno kako da unesrećimo banku i o tome kako sam ja sredio jedan bioskop nakon čega sam dospeo na naslovnu stranu, ali sam vam više pisao o tome kako je puno devojaka unesrećile mene, što se nikada nije probilo do vrha. Svi ostali postovi odnosili su se manje/više na NJU...
Pili smo sa Balaševićem i bavili se alhemijom. Pokušao sam da vas naučim da nikada nije suviše kasno i da uvek postoji mogućnost izbora.
Posebno sa ponosan na postove koje sam objavljivao u julu kao i na post koji je uzburkao vode a zatim se tako često koristio u igrama koje su kompleksaši koristili protiv mene. Ali dokle god je sa druge strane dobrih blogera, biću tu i ja. Nekoliko postova sam nažalost obrisao nakon objavljivanja, a pet nije linkovano sa desne strane pa mi se zato brojevi ne poklapaju ako se neko od vas pitao "di" su se oni deli... Neki od obrisanih bili su na net-u par dana, a neki samo par minuta. Neke od obrisanih kao što je razgovor sa Bogom ću jednom verovatno ponovo napisati.
Za ovih šest meseci formatirao sam računar tri puta i svaki put gubio tekstove koje sam pisao pored onih koje sam objavljivao u uverenju da ću jednom objaviti knjigu za koju sam našao izdavača. I dalje sve to stoji u mojoj glavi ali sumnjam da ću još dugo moći da ih čuvam zarobljene.
Izgurali smo dragi moji više od šest meseci, pri čemu se smejali i tugovali zajedno. Popeli ste me na blogbuster listu, savetovali i uvek kada je trebalo... bili pravi prijatelji.
Završio sam dug telefonski razgovor i osetio iznenadni bol u glavi. Pokušao sam da se uspravim ali sam na trenutak izgubio ravnotežu. Što sam stariji to mi se sve češće događa samo što mi se ovoga puta naglo zamutio vid. A onda bol u grudnom košu i iznenadni napad kašlja. Prihvatio sam se rukom o krevet jer sam izgubio oslonav i sačekao da se bez panike slika izoštri. Osetio sam da u sobi više nisam bio sam.
"Zašto si ovde?" prošaputao sam nakon što sam je prepoznao. Bacala je dugu senku pojačanu crnom pelerinom koja je igrala na vetru. Plašila me je njena blizina, jer se do pre par trenutaka nisam osećao najbolje a sada kada je ona tu, sav bol je nestao.
"Znamo se od ranije zar ne? Nekoliko puta sam se sprdao na tvoj račun" - pokušao sam da ubrzam uvod na koji se ona spremala. "Sreli smo se samo jednom, a bio si suviše mali da bi me se setio" - rekla je i rukom zamahnula kao da prekida sva moja dalja neizgovorena pitanja koja su mi se vrzmala po glavi.
Jednom sam diskutovao sa drugom da se na samrti dobijaju odgovori na sva pitanja koja su nas mučila u toku života. Uvid u neke naše odluke odnosno izbore koje smo počinili a čija nas je ispravnost često kasnije mučila.
"Gde smo sada?" - pokušao sam da prepoznam naglu izmenu šara na zidovima ne shvatajući u tom trenutku da ne putujem kroz prostor... već kroz vreme.
Stajali smo u sobi čiji su zidovi izlepljeni sitnim slikama brižljivo seckanim iz časopisa o kompjuterskim igricama. Mlađa verzija mene sedela je na krevetu držeći obe ruke na licu jer je prisustvovala još jednoj od bezbrojnih svađa roditelja. Vrata su se otvorila i u sobu je ušao moj otac, ne primećujući da stojim tik pored njega u društvu devojke u crnom. Bio je vidno mlađi, nisam ni mogao da ga se setim iz tog perioda. Tek tada sam shvatio koliko se sada promenio. Čučnuo je ispred mlađeg mene i šapnuo kroz suze da više ne može da živi sa mojom mamom i da bi trebao da odlučim sa kim ću ja od sutra živeti. Šta god da odlučim, neće promeniti njegovo ponašanje prema meni, a sestra se u tom trenutku već izjasnila da ostaje sa mamom.
Devojka sa kapuljačom je mahnula rukom i traka kao da je u tom trenutku stala a zamrznuti prizor zaledio mi je ne samo krv u venama već čitavo srce. Jecaj mlađeg mene je prestao a njegova podignuta glava bila je spremna da kaže odluku.
"Sećaš li se kako si mu to saopštio?" - pogledala me je ne očekujući da ću u tom momentu dati odgovor. "Ne želim to ponovo da čujem" - zamolio sam je. "A šta misliš da bi se dogodilo da si promenio odluku...?"
Vodio sam telefonski razgovor zavaljen u kožnoj fotelji u kancelariji nameštenoj baš po mom ukusu. Ramovi sa slikama bili su popunjeni fotografijama nekog nepoznatog dečaka koji je izuzetno ličio na mene. Telefoni nisu prestajali da zvone a ja sam odlagao viđanje sa majkom preko mobilnog i to na dosta grub način, objašnjavajući da sam zatrpan poslom. Razgovor starijeg mene prekinulo je kucanje na vratima. Julija lepša nego ikada, razvukla je svoj osmeh dok se mališa kojeg je vodila za ruku obmotao oko nogu starijeg mene.
"Napokon srećan, a čak i posedujem sve" - pobednički sam uzviknuo, ali me je moj saputnik prekinuo rečima: "Budi strpljiv", pokušavajući da mi skrene pažnju na jedan detalj koji sam izostavio.
"Ne smetaj tati dok radi" - drecnuo se na sopstvenog sina i rukom pokazao ženi da izađe dok ne završi ovaj bitan razgovor. "Promenio si se..." - rekla mi je, a ja sam izašao zajedno sa Julijom. Primetio sam kako je malim prstom neprimetno obrisala uglove svojih očiju. Otrčao sam nazad u kancelariju.
"Možda si stekao sve, ali zapravo nemaš ništa" - suočila me sa istinom. "Dajem sve od sebe da IMAJU sve" - iznervirano sam se branio. "Daješ sve od sebe da izgube tebe" - tiho je rekla.
Shvatio sam kako smo došli do ovoga. Juliji je bilo oduvek suđeno da me sretne. Tatin stan bio je samo jednu ulicu iznad njenog. Njegov pritisak uticao je da mnogo brže završim fakultet i da se odmah posle toga zaposlim. Napredovao sam u poslu, zanemarujući ono što se jedino nikada ne sme zanemariti. Osnovao sam svoju firmu, krupnim koracima putovao na gore, ali je slika o mojoj nestabilnoj porodici ostala urezana u glavi kao neminovnost koja će se kad tad dogoditi. Tu bolest ništa nije moglo da izleči. Stvar je bila potpuno očigledna. Postao sam đubre.
"TI NE POSTOJIŠ" - prodrao sam se na sebe koji me nije čuo i koji je i dalje telefonirao. "Ne, ti ne postojiš" - odgovorila je žena u crnoj pelerini.
"Odvedi me odavde" - zamolio sam je.
Stajale su u zadimljenom beogradskom klubu naslonjene na zidić kod stepenica koje su vodile na sprat kada im je moja dečačka verzija prišla. Stajao sam sa strane sa devojkom sa crnom kapuljačom preko glave i uporno se izmicao da me neko od igrača u tom klubu ne udari jer me niko nije primećivao. Klinac se rukovao sa svima a onda prepoznao osmeh kod jedne od devojaka za koji je bio ubeđen da je mogao stalno da ga gleda. Subota uveče, odlična atmosfera i vidim kako drugarica odvodi mene u stranu i pita ga da li sme da onoj nasmejanoj devojci da njegov broj telefona. Prepoznao sam tu vatru opčinjenosti u mladićevim očima a onda je muzika stala. Sve se naglo utišalo.
"Sećaš se da si imao devojku tada?" - pitala me je dok smo iz ćoška ponovo proživljavali ovu scenu iz moje prošlosti. "Bili smo u svađi tada, raskinuli smo nedelju dana ranije i..." - pokušao sam da je prekinem ali je podigla svoj beli koščati prst i ja sam se ućutao.
"Da li si se ikada upitao kako bi ti život izgledao da si to veče rekao jednostavno "ne"?
Prepoznao sam taj evropski grad samo na osnovu pogleda sa terase. Moja nova verzija parlala je nešto na francuskom ali ja nisam razumeo ni jednu jedinu reč. "Ispunila je sve što ti je obećala", rekla je devojka umornim glasom, "Kupili ste garsonjeru, živite u najmanju ruku skromno". "Volimo se?" - uplašeno sam pitao, plašeći se odgovora. "Možda čak i previše" - nasmejala se.
Bio sam srećan što sam saznao da je ono o čemu čitav život sanjam moguće i opet tužan što sam taj izbor propustio.
"Šta je bilo sa mojim roditeljima, sestrom, prijateljima?" - bio sam znatiželjan.
Sestra ti je ostala u Beogradu. Ne bi ti se svidelo da vidiš sa kim je u braku. Kako si otišao iz zemlje čim si završio srednju školu, prestao si da im se javljaš. Izgubila je veru u tebe, razočarala se i prestala da se bori sa muškarcima u životu. Život joj je prava noćna mora sa izborom koji je napravila. Sećaš se kako ti je govorila da ne prezire ljude koji sjebu sopstvene živote, već one kojima to nije dovoljno pa sa sobom povuku i sve ostale? Majka ti živi sa drugim čovekom. Kako nikada nije otputovala u Švajcarsku, nikada nije polomila rame. Savršenog je zdravlja i dočekaće uskoro penziju. Ostalo se nije mnogo promenilo. Nekima nedostaješ, neki te nikada nisu ni upoznali...
Bili smo ponovo u mojoj sobi.
"Čemu ovo putovanje?" - zatražio sam objašnjenje. "Uvod za nešto što ti predstoji" - odgovor je bio jednostavniji nego što sam očekivao. "Predstoji? Mislio sam da je ovo kraj, mislio sam da sam umro" - zbunjeno sam pitao. "Mora da si me pomešao sa mojom sestrom... Ja nisam smrt... Zovem se život... A ovde sam jer spremaš da doneseš odluku koja će mnogo toga promeniti".
Ako često mi izaberemo put, sigurno postoje i trenuci kada taj odabir napravi neko umesto nas. I to je potpuno normalno... Ali ja se plašim samo trenutaka kada mogućnost izbora uopšte neće postojati.
Mislio sam da guram do stotog posta ali ne vredi... Nije ovo vredno toga...
Probudio sam se jedno jutro i na blogu zatekao samo neregistrovane. Kao da se sve promenilo preko noći... Svi registrovani nestali su tek tako. Potražio sam ih na MSN-u, u obližnjem internet kafiću, čak sam posmatrao i ljude sa mobilnim telefonima u autobusu ne bi li prepoznao da neko nešto objavljuje. Džaba... Nema ih više izgleda zauvek. A i koga je briga za njih? Ionako su samo smetali. Neregistrovani su oduvek bila intelektualno superiornija bića. Znali su odgovor na svako postavljeno pitanje, bili su izuzetno oštri na jeziku i nikada nisu krili šta im se mota po glavi već su odgovarali odmah. Nije da se sa tim razvijenim mozgovima nisu zapitali gde su nestali svi registrovani tako naglo i odjednom. Zašto nisu ostavili neku poruku... Zašto nisu rekli kuda su otišli?
Ali mogli su neregistrovani i bez njih. Preživeli bi oni bez svih tih dnevnika, pesama, sranja o ljubavi ili politici... Bez svih tih fotografija, tužnih životnih priča, ispovesti gejeva i seksualnih perverzija. Pa čak i onih vedrih priča od kojih im se okretao želudac. Tek ta su govna oni osuđivali od trenutka kada su prvi put kročili na blog. Sada je prostor napokon samo njihov. Podeliće se u tabore i onda će moći da se međusobno vređaju do mile volje. Da se dopisuju preko komentara sami sa sobom i izmišljaju silne dijaloge. Da pričaju kako su jebali neke na blogu, da otkrivaju ko je ljigav i ko im to kuje zaveru. Sve je to normalni neregistrovani blogovski život, sve je to evolucija. Ipak su oni ti koji su sve ovo vreme opstali, oni koji su ovo istrebljenje i začeli. Pedeset neregistrovanih komentara za jedno veče... Ihaaaaj... Na svakom "Puši ga", "Govno jedno nepismeno", "Smaraču", "Dabog da ti umro neko pa da jedemo žito". Inspiraciji nikad kraja... Blog je postao njihovo carstvo...
Komentarisali su neregistrovani još dugo tako... Mesecima se dopisivali... Oformili upravu, deregistrovali blogove, ostavili samo one najsočnije ženske za komentarisanje. "Ova je kurva, karala se sa pola bloga", "Ovaj je gej, pušio je nekom u WC-u"... Odličan mehanizam za pražnjenje... Prodaj se, šoubiznis je to...
A onda su jedno jutro nestali i svi neregistrovani... Možda im je dosadilo, a možda su i pomrli... Ali niko nije skapirao gde su to otišli... Niko nije ni mogao jer niko nije ni ostao...
Ponekad se probudiš, ponekad te pad ubije... A ponekad, kada padneš, poletiš...
Zapnem u subotu ujutru nogom o crni dugači koji ide pravo u moj kompjuter i sve mi se ugasi, a i kako bi dugačije kad nemam UPS. Utaknem ga nazad, upalim komp, BIOS neće da prepozna hard disk a ja pogledam u plafon jer znam da me vidi i kroz taj zid i pokajem se što sam jednom pomislio da je Isus bio prvi mađioničar koji je hodao zemljom. Čačkam sam po kompjuteru, džamperišem hard, isključujem CD, pa DVD, ne volim da nosim njegov stomak kod drugih, jednom su mi tako povratili neke podatke od pre Hrista, za koje sam zaboravio da sam skidao sa neta a kao za inat sve su bili porno klipovi, ni traga od onoga što je zaista trebalo da se povrati. Crvenim pred čovekom, objašnjavam da su to neke srpske devojke koje su otišle u Grčku da snimaju porniće i da je posle taj Grčki sajt zabranio svima koji dolaze iz naše zemlje da skidaju njihove klipove. Naravno drug iznad mene prepozna jednu našu komšinicu pa mi kaže gde i šta da skidam jer sam uvek bio jebeno radoznao... Pretražujem fioke, tražim CD sa WIN instalacijom, naletim na Vistu, bacim je u tri lepe, zajebao sam se tako pre dva meseca, čekao sam 20 sekundi kada menjam rezoluciju na desno dugme pa properties... Srce kompjutera mi je AMD Duron, kojeg u novinama opisuju kao retardirano paraplegično dete sa Daunovim sindromom koje pokušava da se u neelektričnim kolicima popentra uz brdo... I nije mi bilo smešno, nema mi diska nigde... To znači da treba da nađem jedan među hiljadama razbacanih diskova. Pokušam da se setim šta ću sve izgubiti ovim formatiranjem i popizdim zbog filma "Before Sunrise" kojeg nisam odgledao. Onda se setim i gomile stripova iz Vertigo kolekcije koje sam prethodne noći napokon skinuo, pa "The Apprentice" serije, pesme "So Long and Thx For All The Fishes" iz filma, Shirley Bessie i novog albuma Mike. I jebote novog posta... Napisao sam pet najglupljih stvari koje sam u životu uradio i na prvom mestu mi je bio skok sa deset metara na Košutnjaku, jer sam se razbio kao pička to leto sa petnaest godina na bazenu... Da skratim sada priču, popeo sam se na vrh skakanice, a smrtno se plašim visine, hteo sam da dopuzim do ivice ali me neka devojčica uhvatila za ruku i rekla da je lakše ako skačemo zajedno. Stanemo mi na ivicu, dogovorimo se da skočimo u isto vreme, ali pošto je brojala brže od mojeg "1,2,...3" skočila je prva i povukla me za ruku tako da sam se do dole stropoštao na stomak. Nisam disao kao čovek sledeća dva meseca, nakon što su me drugovi izneli iz bazena...
Reinstalirao sam sve puna dva sata, brzom konekcijom skinuo sve od neophodnih programa, video kodeke, nove drajvere. Bilo je gotovo do ručka kada sam morao ispočetka da skidam stripove. Zapadne mi "Y: Last man" za oko, skinem 75 komada jedan po jedan redom, počnem da ih čitam i tako ceo dan provedem ispred monitora. Onda u nedelu ujutru nastavim da čitam. Pogledam na WIkipediji što jebeni serijal nema kraj, kad ono, još se nije ni završio, ostalo je još dve epizode jedna izlazi u septembru druga u oktobru. Osetim nelagodnost kao onda kada su naprave dugačku pauzu na sred Lost serijala i to baš kada je najzanimljivije. Onda izguglam neki video snimak o scenaristi, i podatke da će 2009 snimiti film po toj priči. Onda otkrijem video klipove iz nekog engleskog kviza "Mastermind" u kojem za par minuta mora da se odgovori na što više pitanja iz oblasti koju takmičari sami odaberu. I baš nađem čoveka koji je izabrao za oblast ekspertize, Gaimanovog "Sandmana". Oduševim se potpuno i krenem da gledam sve probrane klipove iz tog kviza. Pronađem devojku koja je izabrala život Daglasa Adamsa i zaljubim se... Pošto je u prvom krugu pobedila u drugom je izabrala dela H. P. Lovecrafta... Ženio bih je... Onda zazvoni drug i pozove da dođem do njega, istuširam se na brzaka, izađem napolje, uhvati me pljusak na pola pa ja otrčim do njega, preznojim se ponovo... Pogledam mu policu sa knjigama, pažnju mi privuče jedna o Peruancu, kurvi, žigolu i hipohondru koji prave društvo Luciferu ali im teško polazi za rukom da mu u lokalnom ambijentu naprave pakao, pa rekoh sebi što da ne, taman da imam čime da se zabavim ako ne sretnem drugaricu u ponedeljak u autousu. Onda on i ja odemo do Miss na stoni tenis, nagovorimo je da nam napravi palačinke, ona malo zagunđa ali na kraju ipak popusti. Razbijem strah od njenih mačaka i poigram se sa jednom, još uvek niko nije uspeo da ih udomi. Kroz glavu mi proleti jedna devojka koja živi tu negde u mom kraju i koja će uskoro početi da radi u istoj firmi gde i ja radim. Sreo sam je u petak ali se nisam usudio da se pozdravim, da joj ne bude neprijatno što me zna, da joj kolege ne pomisle da ja imam nekakve veze sa tim što je primaju. Odveze me drug kući, opet prošvrljam netom. Pronađem u detaljnom surfovanju klipova o onom kvizu mini tutorijal kako se dobija svaka partija igre Mastermind koju sam davno svakodnevno igrao sa matorcima i sestrom. Pogledam klip, pa izguglujem flash igru da proverim instrukcije koje su dali. Sedam partija, sedam pobeda u osam kobinacija i razočaram se što mi je doživotno upropašćeno uživanje u toj igri sada kada znam da postoji strategija kojom se svaka partija dobija.
Prelistam novi broj Nacionalne Geografije koju sam kupio za malo sestrino stvorenje kada dođe u septembru. Jedanaestog mi je zakazan let avionom za Beč, pa se nasmejem kako možda neću ni sići na aerodrom nego direktno sleteti u taj visoki hotel. Skinem sa net-a poslednji deo Harija Potera, pa kada sam video koliko ima strana obrisao ga. Krenem u WC da operem zube i nogom zapnem o onaj crni dugački što ide pravo u moj kompjuter...
Da li možete da pretpostavite koliko sam bio srećan kada sam otkrio da mi se dan mrmota neće produžiti i na nedelju ?
"Obavite to što brže možete" – zasiktao je doktor Snejk, jedan od vodećih istraživača projekta. U belom mantilu koji se vukao po podu jer je bio čitav jedan broj veći, od onog koji je nosio krio je svoj pogled iza do pola spuštenih naočara, proklinjući sebe što mora da prenese naređenje koje je upravo dobio. Voleo je on te male bele životinje na kojima je radio, ali naređenje o momentalnom ukidanju eksperimenta došlo je direktno od same Agencije i Snejk tu nije mogao ništa da uradi jer bi bilo kakvo preispitivanje te odluke moglo na isti način da preispita karijeru koju je tako energično gradio. Uz lažirani osmeh da mu ne pada teško da vidi kako se laboratorija ukida, praznio je fioke i svoje fascikle stavljao na gomilu, znajući da će za nekoliko sati sve biti uništeno. Plašio se i za svoj život, i život svojih kolega, znao je moć čoveka koji mu je pre nekoliko minuta telefonirao. Iako niko od prisutnih nije pokazivao bilo kakve emocije, u očima svih zaposlenih u tom odvojenom odeljenju Agencije koji su radili na projektu, tuga se brzo prenosila pogledom, kao što se i maslačak za tili čas raspe po nevremenu. Dok je asistentkinja Helena E. pripremala smrtonosne doze za zamorčiće, lupkala prstom iglu i pokušala da taj trenutak odloži što je više mogla, oštri prekorni pogled Snejka dao joj je do znanja da više ništa ne može produžiti testove koje su oni radili proteklih 7 godina. Helena je neprestano u sebi pokušala da shvati šta je to navelo vrh da čitavu misiju ovako naglo, preko noći okonča. Po njenim proračunima projekat se odvijao po planu, i do 2010 bili bi u stanju da izoluju gene starenja kod miševa a opšte je poznato da je 75% naših gena isto kao i kod tih bezopasnih stvorenja, što je jak razlog da poverujemo da gen starenja pronađen kod miševa postoji i kod ljudi. Životni vek čoveka mogli su produžiti do 150 godina, a sama Agencija budžetirala je projekat iz ubeđena da je u tim genima i ključ večnog ljudskog života. Međutim samo jedan jedini poziv, prekinuo je njihovu nadu. Među svim zaposlenim u odeljenju, neprestano je odjekivala rečenica da je čovekova šansa da se približi beskonačnom životu sada zauvek okončana.
KRAJ 7.mart 2003
"Projektil “Pionir 10” se više ne javlja" – bila je udarna vest objavljena na konferenciji za štampu.
Američka sonda koja je bila predviđena da radi 21 mesec završila je svoju istorijsku istraživačku misiju u svemiru posle punih 30 godina. Lansirana je 2 marta 1972 godine, iako je proizvedena da traje najviše 2 godine ona je nastavila da emituje signal do 22. januara 2001 godine. Sonda “Pionir 10” koja se kreće brzinom od 52.000 kilometara na čas, bila je zahvaljujući trostepenoj raketi “Atlas-kentaur” najbrži objekat koji je napustio zemljinu atmosferu, kadar da za 11 sati stigne do Meseca, a za 12 nedelja do Marsa. 4 meseca nakon lansiranja, sonda je bila prvi ljudski objekat koji je ušao u asteroidni pojas – koncentraciju nebeskih tela, od kojih su neki veličine evropskog kontinenta. Dodatnim ubrzanjem sonda je dostigla brzinu od 130.000 km/čas kako bi prošla pored Jupitera 3.12.1973. godine i tako postala prva sonda koja je obavila direktna osmatranja ovog gasovitog giganta. Nastavljajući put “Pionir 10” je prvi 1983 godine stigao do Plutona, najudaljenije planete od Sunca. Prilikom poslednjeg kontakta, sonda se nalazila na 12,2 milijarde kilometara od naše planete, što je 82 puta razdaljina od Zemlje do Sunca. Radio talas koji je slala putovao je brzinom svetlosti a na Zemlju je stizao za 11 sati. Sonda nosi sa sobom zlatnu ploču na kojoj su upisani lik ljudskog bića, datum početka misije i koordinate Zemlje.
Ono što zapravo nije bilo objavljeno na konferenciji jeste da je uz ploču pod izuzetnim pritiskom ljudi iz vrha Agencije, poslata i skrivena kapsula u projektilu, koja je sadržala obimnu dokumentaciju, sheme čak i uzorke tkiva sa Zemlje i to ljudi i životinja, muškog i ženskog pola. Agencija nije želela ništa da prepusti slučaju, svaka relevantna informacija morala je biti pohranjena u toj kapsuli. Tražili su odgovor na nešto... U kapsuli su poslali pitanje...
Odgovor je, po kasnijim proračunima, poslat u trenutku kada se sonda približila ogromnom gasovitom gigantu Jupiteru. Dešifrovanje poruke trajalo je dugo, a kada je poruka najzad shvaćena, rezultat je bilo ukidanje jednog isturenog Agencijinog odeljenja za čije je postojanje malo ljudi do tada znalo.
ODGOVOR 19.februar 2004
14 godina je prošlo od razumevanja odgovora, a nauka je i dalje tapkala u mraku. Kratka i jednostavna informacija kao kombinacija slova i brojeva koja se beskonačno jedna za drugom ispisivala i koja je zabeležena u NASI, pojavljivala se tačno 40 dana i noći neprestano na svim aparatima. Odgovor je glasio 21S58 a odgovor je odmah pronađen u jednoj medicinskoj enciklopediji, upravo i zaveden pod tim brojem kao gen koji kontroliše superoksid dizmutazu, tj. gen sa četiri miliona osnovnih parova markiranih na spoljašnjem sloju dvadeset prvog hromozoma. U istoj toj enciklopediji za one koji bi znali nešto više o ovoj oblasti, piše da se u organizmu normalno kombinuje superoksid radikal sa vodonik peroksidom čime se stvara toksični hidroksilni molekul za koji se zna da lomi gene. Geni kontrolišu proizvodnju antioksidanata što smanjuje oštećenje DNK nastalo oksidacijom.
Kada je odgovor pronađen, u opštoj panici i pretraživanju svih dokumenata koji spominju ovaj gen, ljudi iz Agencije su pronašli jedan zaboravljeni rad Džejmsa Fleminga sa instituta u Paolo Altou, u Kaliforniji, koji je uspeo da produži vek vinskim mušicama dajući im ekstrakopiju superoksid diamutaza gena. Nažalost, samo su dotle uspeli da povežu sve činjenice. Zato su i dalje tapkali u mraku.
POČETAK 05. maj 2006
Demijen D. bio je ponasan na komad metala koji je nosio na konačnu analizu, misleći da će isti promeniti svet i da će njegovo ime zauvek ostati zapamćeno u visokim naučnim krugovima kao prvi čovek koji jasno donosi dokaz strane nteligencije. Očekivao je i mogućnost nominovanja za Nobelovu nagradu, maštao o bogatom životu i pomirenju sa svojom ženom. Svi prethodni testovi potvrdili su mu da materijal po sastavu nije sa Zemlje, ali i to da emituje neko čudno značenje za koje su u medicinskom centru Državnog univerziteta u Luizijani potvrdili da je apsolutno bezopasno. Onda je usledila prerana smrt Adama H. čoveka koji je pronašao taj komad usred pustinje, kada je zaustavio vozilo usred nedođije jer se posvađao za ženom. Zatim je usledio niz takvih slučajeva gde su žrtve sve do poslednje bile osobe koje su bile u direktnom kontaktu sa metalom. Kao uzrok smrti svima je zavedena progerija ili Venerov sindrom, bolest do sada poznata samo kao nasledna, koja znatno ubrzava proces starenja, pretvarajući za samo nekoliko godina umiljatu anđeosku dečicu u onemoćale ostarele osobe. Samo ovoga puta bolest se razvijala za samo nekoliko nedelja i nije uticala samo na decu, a komad metala nađen u pustinji imao je veze sa ovom čudnom pojavom. Nakon otkrića Demijen D. više nije bio tako srećan. Umislio je da je sve samo san i da će svakog trenutka probuditi...
EPILOG 06.jun 2006
Bolest se počela širiti brže nego što je iko mogao da zamisli. Za samo mesec dana stanovništvo je bilo praktično zbrisano sa planete. Zračenje koje je taj komad metala emitovao, prvo je počeo da se pojačava svaki dan, zatim svaki sat a otkriveno je da je uticao na jedan gen kod čoveka, u Zemaljskim knjigama zavedenim pod brojem 21S58, tako što je onemogućavao produkciju enzima što je dovodilo do ubrzanog starenja. Panika koja je nastala pošto je zaraza počela da se širi običnim dodirom ili kontaktom sa zaraženom osobom od svega nekoliko sekundi, ne može se opisati rečima. Nikada istorija nije zabeležila takvo kolektivno stanje ljudske svesti, i niko nije mogao da pretpostavi šta je sve čovek spreman da uradi kada zna da mu se bliži kraj, da će ubrzo umreti i da taj trenutak ne može da se odgodi.
Čovečanstvo je do ponoći izumrlo, ali sa ljudima život na planeti nije prestao. Ova zaraza nije uticala ni na jednu biljku i životinju. Izgledalo je kao da je Bog odlučio i preneo svom vernom anđelu da želi da se jedan njegov eksperiment preko noći okonča.
“I reče Gospod Bog: “Eto čovek posta kao jedan od nas znajući šta je dobro šta li zlo; ali sada da ne pruži ruke svoje i uzbere s drveta od života i okusi, te do veka živi!”I Gospod Bog izgna ga iz vrta Edemskoga da radi zemlju … I postavi … heruvima, s plamenijem mačem … da čuva put ka drvetu od života.”
Jutros nije bila na stanici... Mislio sam da ću prekratiti nekako taj put hvaleći joj se kako sam se slatko sinoć ismejao u bioskopu gledajući „Simpsonove“. Kao za inat u autobusu slušao sam iza sebe klinku koja je ceo put zapitkivala nešto majku...
„Zašto je nebo baš plavo mama?“ – pitala je, a ja sam se zamislio... Stvarno zašto ?
A onda mi je pogled skrenuo lik koji se bez blama nabacivao devojci koja je sedela ispred mene. Imao je jedno 80 godina i verovatno je bio samo usamljen... da se ona kresne sa njim, to bi mu došlo kao nekrofilija, samo što ovaj lik još uvek nije umro... I setih se tada neke fore kako je sa pet godina uspeh bio ne upiškiti se, sa dvanaest imati prijatelje, sa dvadeset imati sex, sa trideset pet imati novac... I sa pedeset je uspeh imati novac, sa šestdeset imati sex, sa sedamdeset imati prijatelje i sa osamdeset ne upiškiti se... Hvatate li pravilo? Mora da mnogo glupo izgledam kada se sam sebi smejem u punom autobusu... A nije uvek bilo tako... Sećam se perioda kada sam mnogo plakao.
Pozovem je na mobilni a ona se javi i ćuti. Tišina u mojoj sobi, krevet izgleda veći nego inače, a čujem samo otkucaje svoga srca. Ili su to možda bili Telekomovi impulsi... Zašto u zemlji jebenog slobodnog govora uopšte postoje telefonski računi? Pa daj oglasi se molim te i reci mi nešto... Ja joj pričam... Bez prestanka... O svemu gde mislim da sam pogrešio. Za sve što mislim da je moglo bolje. Krenu suze, ali ih treptajem vratim nazad... ona ponekad šmrkne sa druge strane. Ali i dalje ne progovara. Obučem se i odem do nje. Pozovem je opet na mobilni kada sam bio ispod njene terase. Ne želi da se javi. Spustim pogled, šutnem kamenče i okrenem se kući... Na pola puta me cimne... Ne izdržim i pozovem opet... Ona ćuti... To me dotuče... Pitam da li je tu, ona se zakašljuca... I dalje ćuti... Zaprepašćujuće je da neko može polomiti vaše srce, a vi ga i dalje volite sa svim tim malim nikada više spojivim delovima. Sve zbog soka od jabuke, nekog glupog labela i zato što sam hteo da to veče nigde ne izađemo.
Kažu mi na poslu baš je lepo videti te tako raspoloženog, a ja znam da što se više smeješ to će ljudima biti teže da provale o čemu razmišljaš... A i oni su danas bili raspoloženi, mada lako je njima, oni su svoje partnere pronašli pre nego što su se zaposlili. To su zapravo trebali da me pitaju na razgovoru za posao. „Imaš li devojku?“, pa kada ja kažem da nemam, da me posavetuju da je pronađem pre nego što počnem da radim, zato što kada mašina krene da te melje, buđenje je u 6h a vraćanje kući... uvek je odloženo do daljnjeg. Znam da posao još uvek nije nikoga ubio, ali zašto rizikovati ?
A onda dođem kući, pogledam svoju popunjenu policu sa knjigama iz doba starog posla, i pomislim kako još nije vreme da saznam šta se dogodilo u drugom delu Arturove vremenske odiseje, da je rano da upoznam Martinovu zemlju suprotstavljenih kraljeva dok ne napiše i poslednji deo te sage i da sigurno neću da zavirim u Kingovu mračnu kulu. A nekad je ta soba izgledala drugačije
Želeo sam posle tog raskida da na zvonjavu telefona odgovaram: „Nismo više tu, i nema više „MI“ tu sam samo ja ali mi je teško da ustanem iz kreveta, zato me ne uznemiravaj već ostavi poruku posle ovog prokletog BIIIP...“
Preskakao sam ogradu Kliničkog centra kada su je operisali i sakriven joj pravio društvo to veče. Ali je na kraju ipak otišla... A ja sam tako očajan pomislio da je mnogo lakše ispovediti se nekom strancu pa sam mu ispričao priču o njoj, o nama, kako smo se upoznali i razišli... Učinila mu se jako interesantnom, i on je dalje prenosio svojim prijateljima koji su je u tom prepričavanju menjali... I na kraju, završetak je ispao potpuno drugačiji... Ona mi se ipak vratila na kraju i sve se srećno završilo... ma znate već kako to samo u pričama ide...
A za slučaj da nekoga zanima odgovor na devojčicino pitanje... U spektru od sedam osnovnih boja, tri spadaju u plave: plava, tamnoplava i ljubičasta. Te boje imaju posebnu osobinu da ih vazduh sporije i slabije upija nego ostale boje. Zato plave boje na nebu preovlađuju, jer se ostale prilično brzo izgube.
Ako te život gađa limunom, gledaj da ga uhvatiš čašom u kojoj je natočen pelinkovac
Neko je rekao
da svaki put kada se jedna vrata zatvore, neka nova se otvore. Ali mi
tako
tvrdoglavo i setno umemo da buljimo u ona zatvorena, da ni ne primetimo
da su
nam nova baš tu, otvorena ispred nosa. Strah da nas ne snađe opet ona
ista priča koja
započinje sa osmehom, raste sa poljubcima i završi se sa suzama,
prevelika je. Ostaje ti da na kraju pokušaš da je zaboraviš da si je
ikada voleo... Ali to je kao da
pokušavaš da se setiš neke koju nikada nisi upoznao. Stalno se vrtimo u
krug, iznova i
iznova proživljavajući ponovo nešto već odavno proživljeno...
„Pomislim ponekad da mi je čitav život jedna dobro osmišljena pozorišna
predstava“ – hteo sam da naglasim na svakodnevne neverovatne obrte u scenariju
koje proživljavam jednom svom prijatelju.
„Ceo svet je pozornica, dragi moj“ – izgovorio je on to onako
teatralno, šireći ruke, kao i svaki put kada u razgovoru iskoristi neku poznatu
frazu.
„Gde onda sedi publika?“ - pitao sam.
Srećem jednu
drugaricu ujutru u gradskom prevozu... Porazgovaramo o životu, poslu, njenom
dečku. Prolazi kroz taj period krize koji nastaje nakon 2,5 godine u kojem se
stvari u vezi jasno definišu. A ja se i dalje
sećam svake minute u kojoj sam bio nesrećno zaljubljen u nju kao klinac.
Upoznali smo se u jednom nezgodnom trenutku kada je njoj umro neko jako drag. Imala
je i dečka i dugu vezu i sve je govorilo da nikada neće biti pravi trenutak za
nas. Sunčala me je svojom pojavom, i retko ko od muškaraca se ne bi zbunio u
njenom prisustvu.
„Postoji li period nakon kojeg se menjate, ili
zauvek ostajete takvi?“ – pitala me je dok smo se
klackali u prevozu... Uplašio sam se da je primetila na koji način sam se zagledao u njene oči...
Da li da se smejem što smo
prijatelji ili da plačem što nikada nećemo biti ništa više od toga – pomislio sam...
Povredio sam jednu njenu drugaricu koju mi je davno nabacila. Nikada nismo pričali o
tome. Kao da smo imali neki nikada izgovoreni sporazum o ne dodirivanu te teme.
Gledao sam je dok puna energije priča o filmovima koje sam propustio da odgledam, i
razmišljao kako nije izgubila ni trunku onog sjaja... Mogao sam da se našalim da
je to što sam je upoznao mogla biti samo sudbina, to što se družimo njena odluka,
ali to što sam se nekada tako snažno zaljubio u nju... To je ipak bilo izvan
moje kontrole...
Siđemo
na istoj stanici ali ja presedam u drugi autobus. Dogovorimo se da se i
u ponedeljak vidimo u isto vreme u prevozu... Sačekala je sa mnom da mi
dođe bus,
i kada sam ušao unutra, uhvatio sam sebe kako na mobilnom telefonu
pišem naslove
filmova koje mi je preporučila da odgledam. Ne... Nikada se nećemo
promeniti...
Ako je Barbi tako popularna, zašto joj se onda kupuju prijatelji ?
Izronila je iz bazena, namestila
kosu i ostala pored ivice baš gde sam ja sedeo. Pogledala me, dovoljno dugo da
bude sigurna da sam se upecao, a onda nezainteresovano odplivala dalje. Šta sam
znao, seronja od jedva šesnaest leta, mislio sam da od toga nema ništa.
Samopouzdanje mi je bilo klimavo u to doba, pogotovu za devojke tog kalibra. Videla
je da sam stidljiv, ponovo mi prišla, započela razgovor nakon čega smo
razmenili telefone, izašli to veče, pa još jedno posle toga... I eto, jednom kada me je otpratila do stanice, naslonila se rukom na obližnju trafiku i zagledala
se duboko u moje oči. Stajala je i povlačila ka sebi nevidljive konce u koje
sam se onako smotan zapetljao, zbunjeno očekujući dalji rasplet... Tada sam definisao
nešto što se zove „opasna razdaljina“ rastojanje između dve osobe suprotnog pola posle kojeg više nema povratka,
termin na koji sam se kasnije u životu toliko puta pozivao... Termin koji je
izgradio čitavu jednu filozofiju. Od te blizine, krv se zagrejala a oči same zatvorile...
Prvi poljubac i njena donja usna za pamćenje... Imala me je, imala me je još
onda kada je izronila iz bazena.
Bodler
je napisao pesmu u prozi o čoveku koji provodi dan šetajući Parizom sa ženom za
koju oseća da je spreman da je zavoli. Zato što su se slagali oko mnogih
stvari, do večeri on je bio siguran da je pronašao savršenog parnera sa čijom
se dušom njegova može spojiti. Žedni,
otišli su u novi skupi kafe na uglu bulevara, gde je čovek primetio dolazak
siromašne porodice koja se zaustavila ispred i koja je piljila kroz staklo
kafea u raskoš koji se nalazio sa druge strane. Oči ovih siromašnih posmatrača ispunile su
pesnika sažaljenjem i stidom zbog raskoša u kojem je bio. Okreće se da to
osećanje prepozna u očima svoje drage ali žena sa čijom je dušom do malopre želeo
da se sjedini zatražila je od vlasnika da se ovi zablenuti i odvratni
posmatrači smesta udalje.
Zar
nema svaka ljubavna priča ovakve trenutke ?
Obećala je da će doći u 16h i da
je sačekam na stanici kako ne bi lutala po kraju. Kao svaki presrećni klinac vežbam
pozu na stanici u kojoj će me videti kada se vrata autobusa otvore. Ali već je četiri
i petnaest a nje i dalje nema. Sunce je upeklo taj dan, a kao za inat postaje posebno
toplije nakon 17h, zbog čega pokunjeno i uplašeno odlazim kući da je zovem na
telefon, zabrinut da joj se nešto nije dogodilo...
Rekla mi je da je zaboravila da uopšte
treba da dođe.
Trafike ispred koje smo se
poljubili više nema, u jednoj akciji grada odneli su marker koji je obeležavao
istorijski trenutak u kojem je povređivanje počelo... I ako ti nešto ne uspe iz
prve, treba pokušati to još nekoliko puta... A onda odustati... Niko ne želi da
ga zovu „tvrdoglava budala“. Prepričavanje
mog daljeg ljubavnog života bilo bi nemoguće a i potpuno uzaludno...
A onda Glamurozni usred naše
večeri društvenih igara, dobrih 11 godina kasnije, najavi da mu dolazi najbolji
drug iz detinjstva sa novom devojkom. Nisu se videli dugo, a bili su u prolazu pa
su mislili da svrate... I zvono na vratima, njih dvoje, uredno nam mašu,
upoznaju se sa svima... Ona me pogleda, na onaj način koji samo ja mogu da
razumem. Upoznajemo se naglas ponovo. Napravi onu izlizanu foru sa „Izvini možeš li da ponoviš ime, lakše mi je
da tako zapamtim“. Zaigram tu igru. Da ne kvarimo... Prošlo je vreme u
kojem je važilo: Opiri mi se i ja ću te zavoleti, ne zovi me na vreme i
poljubiću te, ne spavaj sa mnom i obožavaću te. Odjebem sada takve vrlo brzo, i
znam da te sada boli...
Verujem da je teško kada postaneš
pluskvamperfekat...
Napredovao sam od laganja sebe da sam srećan do laganja sebe da sam nesrećan
Vikend
na Suncu, pokušavam da dobijem malo boje da ne bih na poslu bio jedini koji
glumi onu iritirajuću belu stranu eurokrema. Lakom računicom objasnio sam
drugovima sa kojima sam došao koliko ljudi dnevno poseti Adu, koliki procenat
od njih se okupa i koji deo obavezno malo pišne u nju. Bilo je dovoljno da
shvate da se ja u toj mokraći razblaženoj vodom neću nikada osvežiti. Jedan od
njih insistirao je da zastavicu lupimo baš ispred „Time out“-a, pa smo to i učinili,
verujući da je video neke devojke svojim istreniranim perifernim vidom... Ali
kako smo pogrešili, peškir je bio u blizini mog druga iz osnovne škole koji više
ne može da podnese moje prisustvo.
Bili smo nekada najbolji
drugovi... Sedeli u istoj klupi, družili se svakodnevno i detinjstvo proveli zajedno.
Jedan je od retkih kod kojeg sam u bilo koje doba dana mogao da dođem
nenajavljen. Malo je do danas ostalo takvih ljudi, a odeljenje nam se potpuno rasulo. Tek sa srednjom školom nisam imao sreće, jer da
je kojim slučajem sproveden mali test sa drvenim štapićima različitih oblika
koje je potrebno postaviti u za njih predviđene
rupe, otkrili bi da u tom mom odeljenju postoje ili izuzetno glupi ili izuzetno
snažni ljudi. Srećom samo je jedan čovek bio izuzetak sa kojim se i dan danas
družim, ali to je materijal za neku drugu priču.
„Nikola čoveče, pogledaj koliki ti je stomak. Povedi bre malo računa... „
– izbezumljeno je rekao jedan od drugova dok smo se skidali na plaži.
„Debele ljude je teže kidnapovati“ – promrmljao sam uvređen. Znao
sam da posle toga ide još jedna glupa šala na račun pronalaženja penisa pri
šoranju, ali se ovoga puta iskulirao, još uvek nisam bio toliki čovek.
„Zašto ne treniraš nešto?“ – pitao me je zabrinuto iako je znao da
slobodno vreme provodim sakupljajući izgubljeni san.
„Da li se plutanje davljenika smatra sportom ?“ – pokušao sam da
budem duhovit. Ok, plan je definitivno bio da „od sutra“ radim trbušnjake svako jutro pred posao i tuširanje. Ali
znam sebe, nema tog plana za koji ja ne mogu da se pravim da ga sledim...
Peškire smo ipak postavili malo dalje od čoveka kojeg iritiram, a on se pravio
da me ne primećuje iako je njegov drug ustao da se pozdravi sa nama.
„Zašto
ti se nije javio? Nije valjda da ga još uvek drži ona glupost sa Nevenom od pre
više od deset godina ?“
– pitao je drug sa crvenog peškira.
„Ako bi to ikada učinio... Bila bi za njega to smrt ljudske rase.“
Nevena i ja smo se smuvali na
brzinu, bez preteranog upoznavanja, baš kao klinci. Bili smo svega par meseci u
lažnom sjaju veze, dok nisam postao siguran da me njeno prisustvo iritira. Prohujala
je kroz moj život, shvatajući na bolan način da mi do nje zapravo nije toliko stalo...
„Voliš li me ?“ – pitala me je, još uvek ne obrađujući informaciju
da sam joj to veče rekao da ne želim više da budem sa njom.
„Volim zaista, ali ne onako kao što sam te voleo nekad... Više na onaj
način kao što ljudi kažu da vole špagete...“
Broj situacija u kojem sam ja ispadao
stoka nemerljiv je ljudskim brojevima, a ovo je bila samo jedna od brojnih situacija.
Ne kajem se naravno zbog toga, u tom trenutku naš raskid izgledao kao dobra
stvar po mene. Besna zbog načina na koji je ostavljena ustremila se još te iste
nedelje na mog tadašnjeg najboljeg druga. Uspela je, a njih dvoje su do pre par
godina bili zajedno u ozbiljnoj i dugoj vezi. Njen otrovni jezik, osuo je
paljbu po meni. Mada metak u obliku reči može imati samo jedno ime, njegov rikošet
se adresira na sve koje se to tiče. Nije me zaobišao i zveknuo je pravo u naše
prijateljstvo. Nikada me posle toga više nije pozvao, na ulici se jedva
javljao, samo onda kada je bio siguran da me ne može zaobići, a i tada bi
prozborio reč/dve ali mržnja u njegovim očima nikada nije nestala. Nisam saznao
šta mu je ona sve ispričala, ali sam saznao šta je on pričao mojim poznanicima
o meni...
Otresao sam te misli, ipak je to
davno prošlo vreme. U braon kupaćem kostimu, privukla mi je pažnju dok je sedela
na peškiru podalje od nas. Naručivala je kuvani kukuruz, gricnula ga i pogledala
u mom pravcu. Pojela je jedan a ja sam razmišljao da joj nakon pola sata kupim dodatni
te kažem prodavcu da je „od momka desno
sa plavog peškira“.
„Fiksiraš je pogledom sada?“, primetio je drug, stalno mi prebacujući
da je takav vid buljenja u nekoga krajnje nepristojan, „Tačno se vidi da je provalila i sada joj je neprijatno i izbegava da
gleda u tvom pravcu“. Nije me bilo briga.
Bila je to samo moja tajna
terapija koju će ostatak čitaoca ovog bloga verovatno protumačiti kao početak
mog ludila. Zagledaš se u nepoznatu devojku i zamisliš budućnost sa njom. I to
na grandiozno velikoj vremenskoj skali. Fiksiraš to lice koje ćeš videti još
možda samo koji sat i odsanjaš da joj pokazuješ svoje albume sa slikama,
upoznaješ sa roditeljima, šetaš kroz grad i držiš za ruku... Zajedno se smejete
na rođendanskom slavlju kod prijatelja, njene drugarice nabacuješ najboljim
drugovima, odlazite zajedno na letovanje.
Ustaje sa peškira, ulazi u vodu i dok rukom izvlači zavučeni kupaći iz dupeta, razmišljam o tome kako u mojoj
sobi odavno ramovi ne krase slike neke devojke. Pokušao sam da objasnim društvu
da su danas devojke nešto kao internet domeni i da je danas sve što valja
odavno zauzeto... I da možemo da se ogrebemo za neku dobru sve češće samo u drugoj
zemlji. Zbog toga ovakve prilike ne treba propuštati. Ali ne, ja danas neću otići dalje
od maštanja...
„Kaži mi iskreno, da li te je do sada neko zaista voleo ?“ – pitao me
je jedan drug prekidajući moje maštanje o sreći.
„Naravno da jeste“ – okrenuo sam se ka njemu i pustio da se leđa
kupačice malo ohlade od mog pogleda.
„I ti to sa sigurnošću možeš da tvrdiš ?“ – proveravao je.
„Naravno... Moja sestra... I moj pas...“ – odgovorio sam bez
razmišljanja.
Nikada nećeš biti potpuno živ dok
ne budeš voljen, kao što mislim da nikada nećeš postojati sve dok neko nije tu
da te primeti. Nije to moja teorija, samo se slažem sa njom do srži. Hteo sam
da skoknem do tuša, vrućina me je već ubijala... Ona do koje mi je stalo, više
nije u mom gradu. Sada kada je otišla mogu samo da se prisećam stvari koje sam
hteo da joj kažem kako bih je zadivio.
„Ako me slučajno bude tražila na telefon, prenesite joj da sam otišao da
je potražim.“ – rekao sam drugovima na trenutak verujući u telepatiju i
prizivanju poziva isključivo jakom željom... Nije to ništa čudno, do svoje petnaeste
godine sam verovao da imam rendgenski vid.
„Da li ti je žao što ne možeš na more?“ – pitao me je drug koji se
zaposlio kada i ja i koji će jedini ove godine vodu videti samo na Adi, dok sam
ustajao i raspitivao se gde je najbliži tuš.
„Dobio
sam par dana od godišnjeg odmora u novembru da uživam u zimskim aktivnostima za
usamljene.“
„A to su?“ – pitali su me znatiželjno, ipak je većina ljudi u mom društvu i dalje živela samački život.
Ne družimo se dragi moji tako često kao nekada, mada sumnjam da sam vam mnogo nedostajao. Verujem da moj stil ume neprimetno da se zavuče pod kožu, kao što to čine i gaće koje se uvuku u dupe, ali isto tako ovo zna i da iznervira. Više me ne konzumirate ujutru uz prvu kafu, ili večerate pred spavanje.
Kako sam? Radno, hvala... Vidi se čim postavljam i odgovaram na pitanja. Odsetim tih svojih 8 sati ispred kompjutera, pa još 4 sata prekovremeno, a sutradan dođem sat vremena ranije jer i dalje nisam završio svoj posao. Kaže mi otac, razlika između obrazovanih i neobrazovanih ljudi je samo u tome da što niži stepen obrazovanja imaš to fizički naporniji posao do kraja svog života radiš. U plati nema razlike po tom šablonu po kojem je on podelio svet. A ja pod stalnim pritiskom sa besmisleno kratkim rokovima, u kancelariji u kojoj atmosfera često liči na one scene haosa u filmovima na američkoj berzi. Prioriteti se menjaju na petnaestak minuta, započnem jedan pa na pola dobijem drugi posao, važniji od onog prvog, pa treći važniji od drugog... Lepo je to da odlazim u Beč u septembru, na dalje stručno usavršavanje kroz interne kurseve firme, što će mi doći kao neka vrsta odmora jer sam zbog pauze između poslova izgubio pravo na moj zasluženi a neiskorišćeni godišnji odmor. A na more se preselilo pola grada po SMS-ovima i mejlovima koje dobijam. Čujem da nema vode dole... mada je sigurno bolje nego buditi se mokar svako jutro u 6h.
„Kako si spavao“ – pitala me šefica.
„Kao beba...“ – nasmejao sam se dok mi je kroz glavu prolazio nastavak rečenice, „... budio sam se na svakih 5 minuta i plakao koliko je vruće.“
Položio sam obećanje dato o neviđanju novih devojaka... A ruku na srce nisam ni imao kada... U knjižari na Brdu pronašao sam dva toma Šopenhauera, ali im na moju sreću nije radio aparat za kartice pa sam ostao teži za 3.000 dinara. Biti sam je jedno čudo stanje u kojem se primećuje svaki zgaženi golub na ulici, i u kojem se nanovo vraća sećanje na osmeh najbolje drugarice kada god bih joj izgovorio rečenicu „Mislim da je ona ta“. A izgovarao sam je često... Češće nego kada bih u besu prelazio ulicu na crveno, pa drugima to objašnjavao kroz rečenicu: „Jednom se živi“. Možda sam ja nju i upoznao...
Ponekad samo poželim da zatvorim oči...
i da ih držim dugo zatvorene.
Smislio sam originalnu mini-rebus ilustraciju za korice moje knjige. Nacrtao sam je u glavi i brže bolje posalo SMS opis devojci sa bloga koja mi ovih dana ne izbija iz glave. Udaljavamo se polako, zbog obaveza koje imamo, ali što je ona dalje... to više mislim na nju.
“Ona je ta?“
Moje limeno srce ni majica sa strelicom koja usmerava baš tamo gde ja mislim da ono kuca i na kojoj boldovanim slovima piše „Sibir“ ipak ne nalazi nekog ko bi ga otopio. I proklete čarape nikako da se ujutru pred posao, na brzinu, upare.
Nisam tužan, samo se posebno osećam ovih dana a čini mi se i da sam osetljiviji nego inače. Na kraju krajeva, poslednja slamka za koju se hvatam, viri iz čaše mog koktela...
Četvrti dan na poslu. Nasledstvo iz doba nerada uspavljuje me
u 3h ujutru, novi život nameće buđenje u 6h. Posle kao srećno urađeni narkoman
borim se sa snom u povratku kući. Pun utisaka, prezadovoljan prihvatanjem u
firmi i naravno svojim snalaženjem. Imao sam poslednji slobodni vikend pre nego
što sam se zaposlio a taman nakon što sam diplomirao. Ne mogu reći da je bio
običan...
Kao što ti
jesi, ja bio sam
Na trafici sam kupio Telenorov paket gde je cena poruke bila
mizerno mala. Ne znam šta me je tačno navelo da uopšte pomislim da je u pitanju
dopuna koja se može koristiti isključivo za poruke, ali sam očigledno pogrešio
jer je u pitanju bio potpuno nov broj bez dinara kredita na njemu. Stisnuo sam
to pakovanje i ljutito ga ugurao u džep.
Isto veče na Adi, u do sada nikada doživljenoj gužvi,
izgubio sam društvo dok sam se pozdravljao sa konobarom koji radi u kafiću koji
je nazvan po „M“-ovoj sekretarici. Bez kredita obe strane, osuđeni da se vidimo, samo ako se slučajno sretnemo...
U gužvi na putu na kojoj sam čekao da se pojavi izgubljeno
društvo, načuo sam glas dva muškarca koja su se dogovarala da prepadnu devojke
na plaži, saslušao nihov dogovor i detaljan plan napada koji mi se nikako nije svideo. Nisam dugo igrao tu
igru spašavanja, a i njeno igranje interesantno je bilo samo prvi put, kao
uostalom i većina stvari koje se tako često rade u životu. U glavi sam
iskristalisao priču kojom ću se umešati i zbuniti napadače, presekao asfaltiranom
stazom put do devojaka i neplanirano naleteo na gužvu ispred drugog kafića u
kojoj sam izgubio prednost koju sam imao.
Nije to bilo nimalo zlo sa moje strane. Ja takve stvari
inače ne radim nikada. Intervenisao sam samo jednom kada je psihijatrijski slučaj zamazao
oči devojci do koje mi je stalo. Sada sam hteo, samo da veče bude što zanimljivije,
ipak je poslednje u kojem ću moći ovako rasterećen da uživam.
Posmatrao sam kako ona dva momka preko šljunka stižu pre
mene, kako se upoznaju i rukuju sa nepoznatim devojkama i za tren pomislio da
je moja igra propala. Ali onda su noge nastavile same, i ja sam se pronašao
ispred njih, zbunjujući obe strane kada sam se nacrtao ispred plavuše koja mi
je izmamila uzdah na prvi pogled izbliza. Pružio sam joj ruku i promrmljao svoje ime, siguran da ga
nije čula, svestan svoje zbunjenosti kada se približim prelepoj devojci. A onda sam na svetlu prepoznao momke koji su kovali onaj plan...
Bilo je to društvo od rođenog brata moje drugarice sa kojima sam jednom davno odigrao
partiju ping-ponga. Nasmešio sam im se i pozdravio se sa njima, sada tužno otkrivajući
svoju nameru koja je izguila smisao naglas:
„Nisam
imao pojma da ste to vi... Došao sam da ih upozorim da ćete ih smarati i na
brzinu osmislio igru u kojoj bih vas zavrteo kao čigre...“, zastao sam jer mi je plavuša otela još jedan uzdah kada sam
je pogledao. Suviše sam star za ovo. A i ispao sam budala...Pozdravio sam se još jednom i povukao nazad.
Video sam i svoje do malopre izgubljeno društvo kod kafića kako me traži i maše...
Prepoznao sam devojke kada su se vratile sa plaže i sele
prekoputa nas, bez društva koje je pokušalo da im se prikači to veče. Prišao
sam njenom stolu i pokušao da ispravim ukaljani utisak, večno ostavljen na nekom njenom papiru. Izgovorila je moje ime
koje je zapamtila i zavrtela moj svet. Eto... Toliko malo mi je potrebno... Čučnuo
sam pored nje kada je sela, iako sam znao da mi nikada neće dati broj telefona. U
tom čučnju kutija od kartice nažuljala me je u džepu i meni je pala sjajna
ideja na pamet. Pokloniću joj karticu, i ja ću je onda pozvati čim je bude
ubacila u aparat. Uhvatio sam se za džep da prepišem broj, ali me je drug
povukao za ruku u stranu...
„Smaraš
ih, drugarica joj prevrće očima. Praktično me moli tim pogledom da te
sklonim...“ – požalio mi se
„Daj mi
još minut, molim te“- rekao sam mu i vratio se za sto. „Neću ti
tražiti broj telefona... Hoćeš li mi dati mejl?“ – upitao sam.
„Nasmejaćeš
se kada ti ga budem rekla...“
– pogledala me a zatim ga izdiktirala.
I nasmejao sam se...
Kao što ja
jesam ti bićeš
„Hoćeš li
mi učiniti nešto dok ja budem bila na moru?“
– pitala me je drugarica kopirajući moj izgled lica zaveden pod brojem 37.
„Na to
niko nije otporan, slobodno reci...“
– zainteresovano sam čekao šta će uslediti.
„Batali
žene na dve nedelje dok se ne vratim. Poslušaj sestru, čitaj Šopenhauera i
uživaj u samoći i tišini dok još možeš. Obećaj mi...“ – rekla je tužno kerećim pogledom upotpunjujući utisak. Klimnuo sam glavom, ali je
to nije zadovoljilo. Podigla je bradu očekivajući da progovorim tu čarobnu reč
koju vešto izbegavam.
